EVROPA VIA KRUŠEVAC: Posao naš nasušni

U prethodnom tekstu sam se osvrnuo na fenomen depopulacije koji je, po mom skromnom mišljenju, verovatno jedan od dva najveća problema sa kojim se kao država suočavamo.

U njegovoj osnovi stoje uglavnom ekonomski motivi koji, na žalost, nisu i jedini. U ovom tekstu pokušaću da analiziram sistem vrednosti koji je preovlađujući u našem društvu, koji je takođe veoma važan za razumevanje ovog problema.

Pokušaću da sagledam stvari kao otac, čija deca treba da jednog dana donesu odluku – da li će ostati da žive u Srbiji ili će otići da žive negde drugde. Od kada sam ušao u svet roditelja trudio sam se da svojoj deci objašnjavam datreba da uče i marljivo da rade, da bi stekli znanja i veštine koji bi im omogućili da žive kvalitetno i nezavisno. Radovao sam se njihovom trudu i dobrim ocenama, brinuo zbog neozbiljnosti i loših ocena. Imao sam i nekoliko situacija kada su mi neki dobronamerni predlagali da odem kod nastavnika ili profesora i zamolim ih da mom detetu poklone neku ocenu. Nisam to želeo niti ikada radio, da deca ne bi od malih nogu učila da sve može da se uradi i na drugi način, preko veze. Smatrao sam da ocene treba da stoje iza poštenog rada i učenja, kao što jednog dana znanje, veštine i iskustvo koje poseduju treba da budu njihova referenca za napredovanje kroz život.

A onda je došao trenutak kada je moje najstarije dete trebalo da se opredeli za fakultet koji će studirati. Razmišljao sam o različitim opcijama koje može odabrati, budući da nikada nije bila veća razlika u životnoj perspektivi kada je u pitanju fakultet koji studirate i zanimanje kojim će da se bavite pošto diplomirate. Šta ako upiše neki od onih fakulteta na kojem će isto tako vredno i marljivo da radi, da bi na kraju dobila diplomu sa kojom samo može da stane u red armije nezaposlenih? Šta će u tom momentu da mi kaže dete, kada se suoči sa realnim svetom, kada shvati da sve ono čemu sam je podučavao kao roditelj ne odgovara našoj realnosti?

Imao sam prilike da radim u javnom sektoru nekoliko godina u prošloj deceniji i video sam kako su stvari tada funkcionisale. Postojao je snažan uticaj politike na ekonomiju i na zapošljavanje, ali mislim da to nije bilo ni približno u toj meri izraženo kao što je sada. Došlo je vreme kada više ni čistačica u školi ne može da se zaposli ako nije ’’moralno-politički’’ podobna, ukoliko se neka osoba sa političkim uticajem nije založila za nju. Šanse rastu ukoliko je ta osoba prošla kroz neku vrstu polu-vazalnog odnosa prema političkim strankama koje imaju moć i uticaj da joj omogući da dobije posao – prvo učlanjivanjem, potom učestvovanjem u akcijama VDV (’’vrata do vrata’’), na promotivnim štandovima na kojima se deli promotivni materijal stranke, organizovanim odlaskom na razne važne stranačke skupove i konvencije u drugim mestima i sl.

Ukoliko se u svemu tome pokaže i dokaže, može da se nada da će jednog dana doći na red i dobije posao, naravno na određeno, pa još neko vreme sve to isto, dok napokon ne dobije posao ’’za stalno’’. Čemu će tada da služi pošten rad i stečeno znanje, kada brigu o zapošljavanju preuzmu osobe koje pripadaju nekom drugom vrednosnom sistemu, u kome su poslušnost i lojalnost na većoj ceni  i u komepartijski aktivisti ocenjuju vaše zalaganje i daju preporuke da li zaslužujete da dobijete posao ili ne?

Poseban problem predstavlja to što će o vašoj sudbini najverovatnije da odlučuju uglavnom manje vredni i obrazovani, što me podseća na onaj vic kada je naš čovek hteo da kupi fakultetsku diplomu na pijaci, neku skuplju ali po nižoj ceni, na šta je prodavac na pijačnoj tezgi rekao: ’’Može, ali moram da te propitam malo!’’.

Ako sve te prepreke uspešno savlada i dobije zaposlenje, tek onda za mladog akademskog građanina nastaju problemi kada shvati da od svoje plate neće moći pristojno da živi, već će verovatno morati da nađe još neki dodatni posao da bi njegov budžet koliko-toliko dostajao za sve skromne mesečne potrebe. Vrlo je slična situacija i kod onih sa srednjoškolskom, kao i sa fakultetskom diplomom. Plate su uglavnom nedovoljne za običan život jedne porodice, daleko od nivoa srednje klase koja je postojala za vreme SFRJ. Letovanje, zimovanje, ne mnogo star auto, nova kućna tehnika, sve će to postati misaona imenica ukoliko se ne snađete i počnete da se bavite nekim dodatnim poslom.

Poseban problem predstavlja poplava lažnih ili kupljenih diploma, čime je omogućeno da u isti red sa mladim akademskim građanima, koji su poštenim radom stekli svoje diplome, stanu i oni drugi koji su do istih došli prevarom ili, u najboljem slučaju, minimalnim radom. To je tek problem sa kojim nije lako boriti se, posebno kada shvatite da takvih slučajeva ima i na visokom političkom nivou.

Umesto da država krene u odlučnu borbu protiv školskih institucija koje na takav način proizvode diplomce, imali smo u jednom trenutku situaciju da tadašnji predsednik države nije znao koji smer je ’’studirao’’ i na kojoj temi je ’’diplomirao’’. Da ne pominjem aferu ’’Indeks’’, vezanu za korupciju na Pravnom fakultetu u Kragujevcu, koja ni posle više od deset godina nije dobila sudski epilog, dok su neki od optuženih u međuvremenu i napredovali dok su tkzv. ’’uzbunjivači’’ uglavnom snosili posledice svoje hrabrosti da prijave i razotkriju ovu sramotu.

Sistem koji smo napravili odbija mlade ljude od sebe pa se oni, koji ne žele da mu se prilagode, uglavnom odluče da svoju sreću probaju u nekoj drugoj zemlji. Najbolja deca nam odlaze, nas je sve manje i manje, u toj meri da nam se čak i broj nezaposlenih dosta smanjio, čitam. Već jednom sam napisao, vrednost svake politike kod nas bih merio po tome da li će uspeti da preobrazi našu zemlju da postane privlačna našoj deci za življenje. Tek kada se kod nas budu doseljavali, a ne odseljavali, možemo da kažemo da smo uradili nešto dobro. Do tada, za mene je sve samo prazna priča.

Nisu ovi prethodni redovi namenjeni da budu kritika samo stranaka koje trenutno drže vlast. Svi koji su bili na vlasti od početka višestranačja su dali manji ili veći doprinos trenutnoj situaciji, a i lično se osećam delimično odgovornim. Međutim, mislim da je došlo vreme da svi shvate da ovako dalje ne ide, odnosno da idemo putem koji nikuda ne vodi jer nas je sve manje i manje. Toliko

Možda vam se dopadne i Više od ovog autora

Ostavite odgovor

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.

16 + fourteen =