NACIONALNA KOALICIJA ZA DECENTRALIZACIJU: Građani Srbije izdvajaju više novca za državu nego za sebe!

Gradjanin Srbije izdvaja više novca za državu nego za sopstvene životne potrebe jer na svakih 100 dinara koje potroši na sebe, gradjanin kroz poreze, doprinose i PDV daje 106,25 dinara državi.

Ova računica nije uključila dodatne prihode koje država ostvaruje kroz carine, akcize i druge poreske prihode.

Kako se dalje raspodeljuje ovaj novac? Koliko uzima centralni, a koliko lokalni nivo vlasti? Da li centralizacija Srbije ima i fiskalnu politiku kao jedan od uzroka?

Po podacima Ministarstva finansija za 2017. i 2018. godinu, prihod lokalnih samouprava i Autonomne pokrajine Vojvodine zbirno čini svega 12,6 odsto svih javnih prihoda u Republici. Drugim rečima, od 100 dinara koje je država uzela gradjanima kroz poreze, doprinose i druga davanja, samo 12 dinara ostaje na nivou lokalnih samouprava i Vojvodine. Čak 87 dinara ide u kasu Republike.

Imajući u vidu da je prosek u EU oko 32 odsto javnih prihoda koje idu na lokalni nivo, a u skandinavskim zemljama i skoro 50 odsto, Srbija zaista ima jedan od najcentralizovanijih fiskalnih sistema u Evropi. U Srbiji 2012. godine 17,7 odsto javnih prihoda je ostajalo na lokalu, tako da je trend pada prihoda lokalnih samouprava značajno ubrzan u poslednjih 7 godina.

Ipak, nisu svi gradovi i opštine u Srbiji jednaki. Beograd, u kojem živi oko 22 odsto stanovništva Srbije, prihoduje oko trećinu (30 odsto) prihoda svih lokalnih samouprava u Srbiji u 2018. godini. To je svakako posledica i većih direktnih prihoda od poreza na plate koje su najveće u Beogradu.

Ni izvan Beograda nisu svi gradovi isti. Ako gledamo ostvarene prihode lokalnih samouprava po glavi stanovnika, dolazimo do podataka koji ukazuju na još dublje probleme neefikasnog fiskalnog okvira u kojem Srbija funkcioniše.

Dodatni problem u funkcionisanju lokalnih samouprava je i činjenica da skoro 20 odsto lokalnih budžeta dolazi kroz transfere iz centralnih vlasti. Šta to znači? Za skoro petinu svojih budžeta lokal mora da zahteva i u neizvesnosti čeka na odgovor centralnih vlasti. Opštine i gradovi na kojima su na vlasti opozicione partije tvrde da dobijaju značajno manje sredstava od drugih opština, zbog čega su podnele žalbu Savetu Evrope tokom 2018. godine.

Uzmimo primer Grada Niša. Još od 2008. godien se primećuje trend sve većih razlika izmedju onoga što Grad planira da prihoduje i onoga što uspe da ostvari od prihoda. Standard odgovornog planiranja jeste da se ovi iznosi ne smeju razlikovati za više od 10 odsto.

Na žalost, već od 2009/2010. godine u Nišu postoji daleko veća razlika. Grad uglavnom planira izmedju 10 i 12 milijardi dinara prihoda, a uspeva da ostvari manje od 8 milijardi. Tako u 2015. i 2016. godini Grad Niš uspeva da ostvari samo oko 60 odsto svog plana prihoda. Nakon niza kritika koje su uglavnom dolazile iz civilnog sektora, Grad je krenuo u nešto realnije planiranje 2017. i 2018. godine, ali je i dalje ostvarenje tek na 77 odsto (2017) i 82 odsto (2018 – projekcija na bazi ostvarenja januar-septembar 2018). Čini se da gradskim čelnicima, možda i u predizbornoj godini, nije odgovaralo da imaju ograničenje u budžetu za 2019, pa je ponovo plan prilično nerealan i iznosi skoro 11 milijardi.

Svake godine, tokom leta, Ministarstvo finansija šalje svim lokalnim samoupravama uputstvo za izradu budžeta za narednu. To uputstvo sadrži i procenu rasta BDP-a, procenu stope inflacije i druge ekonomske pokazatelje za narednu godinu. Uputstvo se šalje kako bi lokalne samouprave mogle svoj plan da prilagode očekivanom ekonomskom rastu – što je jača ekonomija, veći su i budžetski prihodi.

Očigledno da su u celom periodu od 2008-2019. procene ekonomskog rasta bile nerealne i više potrebne za politički marketing. Na osnovu tih nerealnih procena rasta, lokalne samouprave su svake godine svoj plan prihoda uvećavale. Ipak, izvršenje budžeta najbolje pokazuje da do tog rasta u realnosti nije došlo. Na primeru Grada Niša možemo da vidimo čak i pad prihoda od skoro 70 miliona dinara u 2017. godini, a još nema konačnih podataka za 2018. godinu. Nerealno planiranje lokalnih budžeta je cena koju svi plaćamo za politički marketing vlasti, i to u različitom sastavu, već duže vreme.

Da li ovakva situacija odgovara lokalnim političarima? Zapravo, da. Naime, gradonačelnici i predsednici opština, kao i ljudi na čelu uprava, u ovoj situaciji dolaze u mogućnost da ostvare nelegitimnu kontrolu nad radom lokalnih ustanova i institucija. Naime, svi direktni i indirektni korisnici budžeta računaju na plan koji je usvojen početkom godine. Medjutim, usled ostvarenja koje je daleko manje od plana, zapravo nema dovoljno novca za sve. Prazna lokalna kasa je odličan izgovor da se objasni zašto je, recimo, novac uplaćen Kulturnom centru, a ne nužno i za održavanje školske zgrade. Na taj način, usled velike nesigurnosti da li će biti dovoljno novca za lokalnu instituciju, direktori se trude da ostvare što bolji odnos sa donosiocima odluka na vrhu lokalnih samouprava.

Ova kratka analiza pokazuje kako budžet u Srbiji, i na lokalnom i na centralnom nivou, jeste sistem, struktura kojom se direktno jača klijentelistički odnos izmedju lokala i centralnih vlasti sa jedne strane, a sa druge, osnažuje isti takav klijentelizam unutar lokalnih samouprava. Žrtve ovog sistema su potrebe gradjana, jer niti jedna institucija u sistemu nema dovoljno podsticaja da pokaže odgovornost gradjanima. U ovakvom sistemu je važno “biti dobar” za onoga ko drži kasu – u Beogradu i na lokalu. Jer, gradjanima se možda i neće dopasti predstava u lokalnom pozorištu, ali je mnogo opasnije da direktor ostane bez para za plate, o čemu odlučuje neko drugi.

Mladen Jovanović,
Predsednik UO Nacionalne koalicije za decentralizaciju
Izvor: Beta.rs

Možda vam se dopadne i Više od ovog autora

Ostavite odgovor

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.

15 + 5 =