• Home »
  • Društvo »
  • O TOME SE ĆUTI: “Danju bih radila kao sluškinja a noću plakala!”

O TOME SE ĆUTI: “Danju bih radila kao sluškinja a noću plakala!”

Moj otac je bio čovek koji je pio svakog dana i maltretirao mamu, sestru i mene.Živeli smo u strahu i strepeli šta će nam se desiti i kako će se tata ophoditi prema nama.

Sestra je bila sedam godina starija od mene, našla je posao i otišla za Crnu Goru. Mama više nije mogla da podnese batine i poniženja od strane mog oca, pa smo rešile da se odselimo kod bake. Ni tamo nije bio neki život. BilE smo samo par meseci kod nje, dok se mama nije snašla i upoznala jednog čoveka koji nam je pružio podršku.

Imala sam 12 godina kada sam se preselila sa mamom u novi dom. Bila je to skromna kućica, u kojoj smo živeli mama, očuh i ja. Ne mogu da kažem, pružio mi je svu podršku ovog sveta, ugađao mi, upisao me u školu. I sve je bilo naizgled dobro. Mama je izgledala srećno sa tim čovekom, a ja sam u sebi patila. Ne znam zašto, ali imala sam utisak kao da sam višak i da možda smetam.

U komšiluku sam imala jednu drugaricu. Pružala mi je podršku, savetovala me je. Ona je imala brata koji je bio 11 godina stariji od mene, delovao mi je fino. Izlazili smo par puta, bio je dobar prema meni. Nakon mesec dana ja sam rešila da se udam za njega i da tu vest saopštim mami. Ona me nije sprečila u tome, a trebalo je, jer sam ja imala samo 14 godina, a on 25.

Usledila je svadba, na kojoj smo svi bili veseli. Mislila sam da sam našla čoveka svog života i bilo je dobro, dok nisam rodila prvog sina. Imala sam 15 godina i bila sam ponosna mama, ali on i nije bio baš srećan. Kocka i alkohol su bile dve velike ljubavi u njegovom životu. Doživljavala sam česta poniženja od strane njega, pa čak i od njegove mame. Mislila je da nisam prava osoba za njega, da njen sin zaslužuje mnogo bolje. Često, dok je on bio na poslu, ona se svađala sa mnom i tukla me.

Ćutala sam, nisam imala kud. Tata je bio težak alkoholičar, a mama se razvela i otišla u Švedsku u nadi za nekim boljim životom. Godine su prolazile, a ništa se nije menjalo. Ista poniženja sam trpela kao i pre, nisam imala kuda i niko nije bio u situaciji da me primi sa detetom.

Posle četiri  godine, došlo je još jedno dete, dobila sam još jednog sina. Znali su da nemam kud, da moram da sedim, ćutim i trpim. Svakog dana je postajalo sve gore, iz dana u dan je moj suprug još više pio i kockao se.

Tukli su me: njegova majka ničim izazvana, a zatim i on. Služila sam im svakog dana kao sluškinja. Od jutra do mraka bih radila, a zatim cele noći plakala. I tako osam godina, dok jednog dana nisam rešila da odem. Spakovala sam samo osnovne stvari, pozdravila se sa decom i otišla. U meni je sve umrlo, rastavljala sam se sa životom, nisam imala uslova ni za sebe, a kamoli da povedem decu sa sobom. Otišla sam kod bake koja je bila stara i nastavila sam da živim sa njom.

Zvali su me, pretili da će me ubiti, da nisam majka i da nemam prava na decu. To me je ubijalo iz dana u dan sve više i više. Nisu mi dali decu nikad kada sam ih tražila. Od njihovih komšija bih saznala da li su dobro i šta rade. Ni godinu dana kasnije nisam ih ni čula, a kamoli videla. Snašla sam se, angažovala advokata, i sada je naš predmet na sudu. Nadam se da ću se izboriti za svoje sinove.

Istinite priče iz zbirke „O tome se ćuti“ KruševacPress objavljuje u saradnji sa Udruženjem žena „Romani cikna“ koje je izdalo zbirku.

Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0Pin on Pinterest0Print this pageEmail this to someone