• Home »
  • Sport »
  • Posle osam godina LJiljana Knežević ponovo u „Napretku“!

Posle osam godina LJiljana Knežević ponovo u „Napretku“!

Posle osmogodišnje pauze legendarna Ljiljana Knežević je odlučila da se vrati voljenom sportu i pomogne posustalom Ženskom rukometnom klubu „Napredak 12“.

Osvajač Kupa gradova i pobednik Kupa SR Jugoslavije 1999. godine, petostruki uzastopni vicešampion države pao je na niske grane i već godinama tavori u trećem rangu takmičenja, takozvanoj „beton ligi“. Najbolja golgeterka u istoriji srpskog rukometa kaže da je dugo vagala da li da prihvati poziv „žorkica“.

Ljiljana Knežević posle osam godina u prostorijama "žorkica" FOTO: CINK - S.Milenković

Ljiljana Knežević posle osam godina u prostorijama „žorkica“ FOTO: CINK – S.Milenković

Osam godina sam bila isključena iz svega, okrenuta porodici i devojčicama koje sam rodila. Šest godina nisam ušla u halu sportova, a u međuvremenu se puno toga promenilo. Na kraju sam prelomila i odlučila da pomognem ovim devojčicama. Suprug je podržao moju odluku, jer zna koliko volim rukomet. – objašnjava svoje motive Ljiljana Knežević.

Već na početku svog angažmana Ljilja se suočila sa problemima koji su nekada delovali banalno.

Išla sam od vrata do vrata, kod poznanika, i tražila pomoć od 5.000 dinara da devojkama kupimo patike koje nisu dobile pet, šest godina. Iz iskustva znam da može da se igra u pocepanom dresu, ali patike su važna stavka. Njihov osmeh i angažovanje na treninzima su mi najveća nagrada. Cilj nam je da obnovimo školu rukometa, da ova mlada ekipa postepeno napreduje. Angažovali smo iskusne trenere, Miodraga Trifunovića i Bratislava Vukojevića, koji lepo rade. Vidi se napredak, jer prethodnih godina  nije bilo dobro ni na terenu, ni van njega. Potrebno nam je vreme, jer ni onaj moćni ŽORK nije napravljen preko noći. – ističe trofejna reprezentativka, dodajući da joj nisu bitni zvanje i funkcija već efekti rada.

Ljilja smatra da naporan rad u dogledno vreme mora dati rezultate.

Ima talentovane dece, ali mnoga ne znaju elementarne stvari, da padnu, lepo dodaju loptu. Neke devojčice imaju krivu kičmu. Neće sve biti vrhunske igračice, ali će im bavljenje sportom sigurno pomoći da budu zdrave, da steknu neke korisne navike koje će im koristiti u životu.

Kneževićeva je kao talentovani devojčurak iz rodnog Aleksandrovca došla u Kruševac, ali je vrlo brzo, sa samo 17 godina, otišla u beogradski Radnički, tada najmoćniji klub u Evropi.

Ekipu je tada preuzeo Bogosav Perić koji je u meni video potencijal i žar. Nije bilo lako doći u klub kao što je bio Radnički, ali za mene nije bilo vraćanja. Ceca Kitić je te godine otišla u Italiju. Trebalo je naslediti legendu, što je u isto vreme bio motiv, ali i obaveza.  Maksimalno sam se trudila, oduprla nostalgiji koja me je vukla kući, i na kraju uspela. Veliku podršku imala sam od čuvenog predsednika Davida Kalinića, ali i ostalih članova uprave. – priseća se Ljilja, dodajući da joj je žao što je nekadašnji rukometni gigant pao na niske grane.

LJiljana Knežević je u karijeri postigla više od 4.500 golova

LJiljana Knežević je u karijeri postigla više od 4.500 golova

Ljiljana Knežević je u karijeri koja je trajala više od 20 godina postigla 4.500 golova. Sa reprezentacijom je osvojila bronzanu medalju na Svetskom prvenstvu 2001. godine u Italiji, ali je reprezentativnu karijeru okončala sa gorkim ukusom u ustima.

Ja sam se strašno razočarala u rukomet na prvenstvu  u Hrvatskoj 2003. godine.  Smatram da u sportu treba da budu ljudi iz sporta, a tada su se mešale neke druge stvari. Bile smo favoritkinje za medalju, na kraju smo se borile za peto mesto i plasman na Olimpijske igre, ali ni to nismo uspele. Ja sam verovatno jedina igračica koja je toliko dala reprezentaciji, a da joj nije priređena ni oproštajna utakmica. Zato sam po završetku karijere jako slabo i pratila rukomet.

Kneževićeva kaže da se često čuje sa bivšim suigračicama Dragicom Đurić, Svetlanom Kitić, Milenom Delić, Brankom Jovanović… Đurićeva je sada selektor reprezentacije…

Pričale smo nas dve. Sviđa mi se što je presekla kada su neke igračice bojkotovale reprezentaciju što bi retko koji trener uradio. One bi mnogo značile ekipi, ali su ostavile drugarice na cedilu kada je bilo teško. Igrači ne treba da menjaju uprave i trenere. Svako treba da radi svoj posao. Dragica je napravila igru i traži strpljenje i vreme. Nije to bilo loše u Švedskoj. – analizira situaciju u nacionalnom timu Ljilja.

U dugoj i trofejima ispunjenoj karijeri Kneževićeva je radila sa puno trenera. Izdvaja Bogosava Perića, Vuka Roganovića i Mikija Milatovića koji joj je prvi pružio šansu u reprezentaciji.

Sećam se turnira u Rumuniji. Igrala sam za juniorsku selekciju, dok su seniorke trebale da igraju protiv ogromnih Ruskinja protiv kojih šutevi preko zone nisu prolazili. Odmah posle utakmice juniorki Miki mi je rekao da obučem dres seniorske ekipe. Tih mojih 6, 7 šuteva sa zemlje, kroz zonu, po kojima sam bila poznata, je odlučilo i uspele smo da pobedimo Ruskinje. – priseća se detalja od pre skoro 30 godina Kneževićeva.

Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0Pin on Pinterest0Print this pageEmail this to someone