Иако је право на безбедан рад једно од основних људских права, новинари у Србији га често не могу препознати у својој свакодневици.
На то указује и разговор са Филипом Петковићем, новинаром Медија реформ центра у Нишу, који је за Крушевац Пресс говорио о положају новинара, притисцима и изазовима са којима се сусрећу његове колеге.
Није лако бити новинар
Медија реформ центар Ниш је локална невладина организација која се бави медијским слободама, унапређењем демократије и развијањем медијске писмености. У оквиру организације функционише и портал Медија реформ, где Петковић ради као новинар.
„На порталу се пре свега бавимо аналитичким темама и трудимо се да отварамо питања која су релевантна за заједницу. Иако понекад обрађујемо и шире теме, највећи фокус нам је на Нишу и дешавањима у локалној средини“, каже Петковић.
Када је реч о безбедности новинара, Петковић подсећа да „безбедност новинара никада није била при врху агенде у Србији, посебно не у последњих тридесет година“.
Према његовим речима, ситуација је додатно усложњена последњих година, што показују и бројна упозорења домаћих и међународних новинарских удружења. „Није лако бити новинар у Србији, посебно ако посао радите професионално, поштујући Кодекс новинара Србије. У том случају се суочавате са многим препрекама.“
Он наводи да често није могуће доћи до информација од јавног значаја, што директно угрожава право грађана на благовремено и објективно информисање. „Ја лично нисам имао директне претње, али ако као притисак рачунамо то да градска администрација одбија да одговара на питања и даје изјаве само подобним медијима, онда и те како јесам био изложен притисцима.“
Локални новинари под притиском
Петковић истиче да је рад на локалу у многим аспектима тежи него у националним медијима.
„Мање сте видљиви, више изложени притисцима. У малим срединама свако свакога познаје – знају где живите, ко вам је породица, пријатељи. Немате заштиту шире јавности као новинар у Београду.“
Поред политичких притисака, локални медији суочавају се и са економским.
„Редакције су малобројне, финансије ограничене, а често остајемо и без подршке на медијским конкурсима које расписују локалне самоуправе или држава. Ако немате финансије, не можете да одржите редакцију – а економски притисак је један од највећих на локалу.“
Када је реч о механизмима заштите, Петковић каже да се Медија реформ центар пре свега ослања на новинарска удружења, као и на поверенике који постоје у сваком граду.
„Препорука је да сваки притисак и претњу пријавите. Ако ништа друго, остаће забележено и друге организације ће моћи лакше да реагују.“
Међутим, од институција не очекује много.
„Шта би могло да се уради? Да се закон поштује. Имамо прописе и механизме, али све остаје мртво слово на папиру. Безбедност новинара никада није била приоритет. Када би се то променило, ситуација би била знатно боља.“
Филип додаје да је неопходно и да се грађани едукују.
„Медијска писменост мора да буде интегрални део образовања од најранијих ногу. Само тако ћемо имати јавност која разуме зашто је важно да подржи професионалне новинаре.“
Солидарност као последња линија одбране
На крају, Петковић истиче да је солидарност међу новинарима од пресудног значаја.
„Ко ће вас боље разумети од онога ко ради исти посао? У овом тренутку имамо јасну подељеност – са једне стране професионалне новинаре у мањини, а са друге стране режимске медије који су гласноговорници власти. Управо зато је важно да се ова ‘квалитетна мањина’ држи заједно. Ако не будемо стајали једни уз друге, не можемо се надати да ће нас неко други заштитити“, закључује Филип Петковић.
Comments are closed.