Александра Павловић Ђорђевић, уредница портала Lokalni.rs из Параћина, о притисцима, аутоцензури и опстанку локалних медија
У Параћину, на многим локалним догађајима, новинарка са акредитацијом остаје — непозвана. Не зато што је заборављена, већ зато што је непожељна. Тако изгледа стварност Александре Павловић Ђорђевић, главне и одговорне уреднице портала Lokalni.rs.
„Од када сам покренула портал, сусрела сам се са свим могућим облицима опструкције – од непозивања на догађаје, преко онемогућавања уласка, па до игнорисања приликом тражења изјава. Све оно што би требало да буде нормалан део новинарског посла, мени је систематски отежано“, каже Павловић Ђорђевић.
Баук аутоцензуре
Портал Lokalni.rs основан је пре пет година, из потребе да Параћин добије медиј који неће бити гласило локалне власти. И управо та потреба постала је разлог за притиске.
„Једном смо конкурисали за средства код локалне самоуправе – сви медији у граду су добили неки вид финансијске подршке, осим нас. Од тада више не конкуришем. Боље ми је тако, бар знам на чему сам“, каже Александра.
Након тог искуства, једину институционалну подршку добили су од Министарства информисања. Локалне власти су, како каже, јасно показале свој став – да за независне медије нема места у буџету.
„У малим срединама сви се познају, и то постаје проблем. Када једном добијете етикету да нисте ‘пожељан медиј’, људи се плаше да се рекламирају код вас. Неће нико да се замера“, објашњава Павловић Ђорђевић.
Она указује да у таквом окружењу економски притисак постаје најефикаснији облик контроле. Оглашивачи се повлаче, а јавни новац се усмерава само ка медијима који „не праве проблем“.
„Тако власт ни не мора да спроводи цензуру. Новинари сами преузму ту улогу. Аутоцензура је, барем у Параћину, већа од саме цензуре“, додаје.
„Прешла сам фазу страха“
Иако је, како каже, било непријатно бити једини медиј који се третира другачије, Павловић Ђорђевић је страх оставила иза себе.
„Прошла сам све те фазе – од непозивања до затворених врата. Сад више немају чиме да ме уплаше. Једина сам која извештава са протеста у граду, и не осећам страх. Док моје колеге то као да не виде“, каже.
Према њеним речима, најтеже је било прихватити да не може свима да објасни исправност онога што ради. „Неки ће увек веровати ономе што власт каже о теби. Мораш то да прогуташ и наставиш.“
Без солидарности – нема опстанка
Павловић Ђорђевић сматра да је опстанак локалних медија могућ само ако се међу новинарима обнови солидарност и заједнички отпор притисцима.
„Мало је нас који смо спремни да поднесемо терет независности. Већина ће заћутати да не изгуби средства. Зато нема ни колегијалне подршке. Када би је било више, притисци би били мањи“, истиче она.
Као могуће решење види удруживање локалних медија, заједничку продукцију и јачање новинарских удружења која би се бавила безбедношћу новинара и економском одрживошћу медија.
„Све је централизовано. Локални новинари су препуштени сами себи. Али ако се удружени не изборимо за себе – неће нико“, закључује Павловић Ђорђевић.
Параћин је само један од градова на карти Србије, али прича Александре Павловић Ђорђевић одсликава целу медијску сцену – систем који награђује ћутање, а кажњава независност. Када новинар мора да се навикне на затворена врата као на „нормалан део посла“, онда је новинарство већ изгубило битку за јавни интерес.
Оно што остаје – јесу појединци који се још усуђују да питају, пишу и не пристају.
Comments are closed.