ZLATNE RUKE ŽUPE: Ljubav u svakoj petlji

U Muzeju vinarstva i vinogradarstva u Aleksandrovcu otvorena je izložba pletenih radova „Zlatne ruke Župe“, posvećena veštini, strpljenju i tihoj kreativnosti žena ovog kraja. Umesto formalne postavke, posetioce dočekuje topla priča — o detinjstvu, porodicama, sećanjima i rukama koje umeju da od običnog klupka stvore nešto što greje mnogo duže od jedne zime.

Peta po redu izložba okuplja oko pedeset izlagačica, a postavku čine raznovrsni odevni i dekorativni predmeti — od džempera i šalova do kapa, čarapa i detalja za dom. Iako je interesovanje veliko, zbog ograničenog prostora nisu mogli biti izloženi svi radovi. Za mnoge od ovih žena pletenje nije hobi, već način života koji se prenosi generacijama.

– Izrada svakog predmeta počinje od hrpe bezobličnog pletiva. To je ljubav upletena u svakoj petlji, pogotovo ako je taj predmet namenjen nekome ko nam je značajan – kaže dr Vera Stanković, predsednica udruženja Kolo srpskih sestara i jedna od učesnica izložbe, čiji su radovi takođe predstavljeni.

Ona objašnjava da je izložba tematska i da se svake godine posvećuje drugoj vrsti ručnog rada – od goblena i veza do heklanih radova i ćilima, dok su ove godine u fokusu pleteni predmeti. Tradicionalno se organizuje oko 8. marta i redovno privlači veliki broj posetilaca. Ipak, najveća briga organizatora je što mlađe generacije pokazuju više divljenja nego interesovanja da same nauče zanat.

 – Mlađi su zainteresovani da vide i pohvale, ali se nažalost na tome i završava. Mi koje smo rođene pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih godina još uvek to radimo sa ljubavlju. Nastojimo da privučemo decu i mlade, pa pregovaramo sa školama da organizujemo radionice – kaže ona.

Pletenje, dodaje, nije samo tradicija već i terapija.

– To je opuštanje i vežba mozga – tu ginko nije mnogo potreban ako su sive ćelije u upotrebi. Treba koncentracije. Pošto sam lekar, mogu reći da ne treba bolji bensedin od toga.

Da je pletenje mnogo više od tehnike, svedoči i priča izlagačice Gorice Rajčić, koja se ručnim radovima bavi od detinjstva. Prve petlje naučila je kao devojčica na seoskoj livadi.

 – Živela sam u selu Ržanici i išla u školu u Drenči. Kad bih sa nanom i strinom pošla da čuvam ovce, nana bi ponela igle i vunu – i meni bi dala. Tako me je naučila petlju po petlju, imala sam osam ili devet godina kada sam prvi put plela.

Kasnije su, priča, časopisi sa modelima otvorili nove mogućnosti, pa je isplela svoj prvi džemper – predmet koji nije bio samo odevni komad već dokaz da nešto može nastati iz sopstvenih ruku.

– Najlepše je što vidiš rezultat svog rada. Drugačiji je osećaj kad nešto kupiš i kad ga sama napraviš – kao da si utkala deo sebe.

Ona se sa setom priseća vremena kada je ceo proces bio mnogo složeniji i bliži prirodi – od šišanja ovaca, pranja vune i češljanja do predenja na preslici.

– Imali smo sreću da proživimo ceo taj proces. Više smo se družili, širili ljubav jedni prema drugima. Zimi se prede, leti se radi u polju – sve je bilo povezano.I danas, kaže, igle i vuna ostaju najbolja terapija.

Izložba „Zlatne ruke Župe“ realizovana je zajedničkom saradnjom Muzeja vinarstva i vinogradarstva, Kolom srpskih sestara, udruženjem „Ž kao žena“ i Domom kulture „Milosav Buca Mirković“, koji godinama zajedno neguju i predstavljaju tradicionalne vrednosti ovog kraja.„Zlatne ruke Župe“ tako ne predstavljaju samo ručne radove već i nevidljive niti koje povezuju generacije — bake koje su učile unuke, majke koje su plele za decu, žene koje su u vunu uplitale strpljenje, ljubav i vreme.

Izložba je otvorena za posetioce do kraja marta. 

Tekst i foto: Jasna Rakićević