EVROPA VIA KRUŠEVAC: Dečak koji je voleo vozove

Pre nekoliko dana je moj mlađi sin, inače pasionirani obožavalac svih vrsti rampi, došao iz šetnje sa bakom sav uplakan zato što su mu neke čike razmontirale rampe na pružnom prelazu u blizini.

Došli ljudi, skinuli rampe, ostavili neku kao signalizaciju i otišli. Neko od njih je rekao da ove stare nisu bile po nekim novim standardima. Možda sada ti neki novi standardi predviđaju da pružni prelazi u naseljenim mestama budu bez rampi, ali mi tu nešto nije kako treba da bude.

Više od 100 godina, tačnije od 1909. godine, vozovi prolaze kroz Kruševac. Prvo kao atrakcija, potom kao najbrža i najkvalitetnija veza sa prestonicom i drugim delovima tada malo veće države nego što je sada.

Vozovi su u to vreme postali veoma važni za društvo, pre svega za komunikacije i ekonomiju. Uspela je železnica da preživi razvoj drumskog saobraćaja, tehnologija je veoma napredovala i u modernom svetu nemoguće je zamisliti razvijeno društvo bez nje.

Zahvaljujući novim tehnologijama danas vozovi i doslovno lete brzinama čak i preko 600 km/h, prolaze kroz nenormalno duge tunele, ispod i iznad mora, po potrebi.

Ukoliko ste željni da upoznate neku zemlju i njene ljude, voz je idealan izbor. Za one hrabrije i upornije, tu je Interrail karta pomoću kojih možete da se vozite po Evropi i upoznate je…Ja sam imao to zadovoljstvo i pamtiću ga do kraja života, a preporučujem ga svakom ko ima malo avanturističkog duha u sebi i nešto novca pri sebi.

Bilo je to vreme kada su studenti putovali do Beograda i nazad tzv. Danskim kraljevskim vozom (putovao je ceo dan, pa još i preko Kraljeva), u kome se vreme provedeno u vozu nije merilo, jer je bilo zabavno, imalo je šta da se čuje, a u vozu je i bilo mnogo lakše upoznati neku simpatiju…

Mnogi su do Trsta u kupovinu farmerica i još ponečega išli vozom od Beograda do Venecije, a samo retki i najhrabriji su putovali Transsibirskom železnicom od Moskve do Vladivostoka, kroz preko 9.000 kilometara prelepih predela… Ja i danas žalim što se nisam usudio da odem na to egzotično putovanje, ostalo mi je kao nedosanjani san.

Odavno sam prestao da se iznenađujem i čudim bilo čemu. Srbija je postala država u kojoj je sve moguće, pa i da kod nas normalno postane ono što je u normalnim državama nenormalno. Tako je kod nas propao železnički sistem i već dugo se veštački održava zahvaljujući ogromnim državnim subvencijama.

Danas u Srbiji železnicom retko ko ide, jer je prespora, nepouzdana i neudobna. Ne sećam se kada sam poslednji put negde putovao vozom u zemlji u kojoj je prosečna brzina voza 42 km/h, i to na početku 21. veka. Tu ne računam svetski poznatu Šargansku osmicu, predivan projekat kojim je na radost turista obnovljena pruga uskog koloseka koja prolazi kroz predivne predele Mokre Gore.

Dozvolili smo da toliko propadnemo, pa je naš grad bio bez vozova čak osam godina. Pre tri godine je obnovljen železnički saobraćaj i trenutno četiri putnička voza dnevno povezuju Kruševac sa Kraljevom i Jagodinom, a prođe i po neki teretni.

Pre nekog vremena sam pročitao kako će i ta takva pruga Kruševac – Kraljevo biti zatvorena zato što su neki naučnici u Beogradu izračunali da je nerantabilna, pa ako neće lokalne samouprave da je finansiraju, sledi katanac.

Možda na kraju samo ostane stara lokomotiva kod Mlina, da nas podseća na neka druga vremena, a kome je do vozova, neka ide u Stalać.

Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0Pin on Pinterest0Print this pageEmail this to someone