Evropa via Kruševac: Normalno vs. Nenormalno

Ponovo sam upao i u zamku koja se sastoji u tome da sakupite neke novce, uzmete pasoš i otputujete u neku evropsku zemlju.

To mi se nešto češće dešavalo u poslednje vreme, bilo mi je očekivano lepo i interesantno, međutim posle svakog takvog puta potrebno mi je vreme da se psihički oporavim dovoljno da mogu da nastavim sa svakodnevnim životom. Obično se kaže da treba malo vremena da se vratite ’’u normalu’’, mada sam nedavno čuo izraz koji je po mom mišljenju realniji – da se vratite ’’u nenormalu’’.

Zgrada Vlade Lihtenštajna FOTO: N. Krstić

Mnogo vremena sam proveo sabirajući utiske sa raznih putovanja i razmišljajući o tome šta je normalno, a šta nenormalno. Naizgled, slično je i ovde i tamo, ali se ipak sve mnogo razlikuje. I ovde i tamo žive ljudi po kućama i zgradama, u selima i gradovima, voze se automobilima, idu na posao, na odmor u prirodu…Naizgled, nema velike razlike ali se opet našim ljudima, pogotovo mlađima, masovno ide u inostranstvou potragu za boljim životom. Uglavnom se kao najvažniji razlog navodi mogućnost bolje zarade. Jeste novac veoma bitan uzrok iseljavanja, ali po mom mišljenju nije jedini. Ima toga još…

Nedavno sam na kratko posetio maleni Vaduz, prestonicu tek malo većeg Linhenštajna, kneževine stisnute između Austrije i Švajcarske. Znam da nije lako praviti bilo kakva poređenja između nas i njih kada je njihov bruto nacionalni dohodak po glavi stanovnika 35 puta veći nego naš, ali ću ipak da pokušam, pa kako ispadne -nešto kao o babama i žabama.

Prvi utisak koji sam stekao me drži već dva meseca: u Vaduzu je apsolutno sve na svom mestu. Šetao sam i razgledao, tražio bilo kakvu nepravilnost, neku nelogičnost, nešto što bi mi dokazalo da tu ipak žive samo ljudi, savršeni u svojim nesavršenostima. Trebalo mi je malo više vremena dok nisam napokon u nekoj sporednoj ulici naišao na jedan auto koji je sa sva četiri točka bio parkiran na travnjaku. I to je bilo sve što sam našao. Sve ostalo je bilo apsolutno na svom mestu.

Pogled na hotel u Vaduzu FOTO: N. Krstić

Kako sada da uporedim Linhenštajn i Srbiju, stvarno ne znam. Kod nas sve liči na jeftinu imitaciju života. Svega ima, a ničega nema. Sve postoji, a kao da ne postoji. Na primer, naš Ustav služi da brani Kosovo u sastavu Srbije. Zakoni nam služe da bi pronašli rupe u njima. Diplome nam služe da bi kupili društveni status i nahranili sujetu. Institucije služe nečemu, još nisam siguran čemu. Posao ne dobijamo na osnovu znanja i kvaliteta, nego na osnovu podobnosti i poslušnosti. Oni koji su zaposleni primaju plate koje su nedovoljne za neki skromni, normalni život. Pravimo decu za izvoz. Umesto informisanja imamo propagandu, umesto kulture nešto što ne znam kako da nazovem. Ovo nabrajanje kao da nema kraja.

Sve više shvatam da sistem vrednosti koji negujem i poštujem i kojem podučavam svoju decu kod nas postoji samo u mašti, da će doći trenutak u kome će da se suprotstave taj imaginarni i ovaj realni, kome će morati da se prilagode ako žele da opstanu ovde.

Oni koji ne žele da prave takve kompromise odlaze, najčešće u druge evropske zemlje. Nije u pitanju samo novac, navikli smo ovde da nemamo. Nije to ni od juče, mnogo dugo to traje, decenijama, lažu nas i prave budalama, teraju da se ponižavamo da bi opstali, da imamo putera na glavi da bi nam prodali kartu za neku bolju budućnost, u kojoj nam je namenjena uloga običnih marioneta, koje pokreću kako im se prohte.

Svestan sam svih okolnosti koje su našu zemlju dovele u ovaj ćorsokak. Solidno poznajem našu istoriju i sklon sam pravdanju nekih naših manjkavosti i neuspeha istorijskim okolnostima, nedostatkom sreće u nekim momentima i sličnim mentalnim egzibicijama. Verovatno ima mnogo opravdanih razloga za naše posrtanje ali ono kao da nema ni početka niti kraja, već traje toliko dugo da ne mogu da se setim nekog perioda tokom ovih mojih pola veka u kome je sve bilo kako treba i na svom mestu. Stabilizacije, transformacije, privatizacije, demokratizacije, tranzicije, decentralizacije, stalno smo u nečemu. Došao sam dotle da više ne verujem da ću dočekati da živim u uređenoj zemlji, osim ako se kojim slučajem ne odselim negde.

Ako možete, nemojte da idete u Linhenštajn. Siguran sam da vam posle toga neće biti dobro neko vreme.

Možda vam se dopadne i Više od ovog autora

Ostavite odgovor

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.

four − 3 =