EVROPA VIA KRUŠEVAC: Svoju decu ne možete pobediti!

Ovih dana je postalo vruće u Beogradu, Novom Sadu i drugim većim gradovima u Srbiji, pa i u Kruševcu, jer je nezadovoljna mladost  izašla na ulice da protestuje i to u najmanje očekivanom trenutku, kada je vladajuća koalicija proglasila ubedljivu pobedu svog kandidata na izborima za predsednika Srbije.

Bez najave, odjednom i niotkuda pojavile su se desetine hiljada mladih od kojih mnogi, pretpostavljam, nisu ni glasali, ali su rešili da na njima svojstven način poruče vlastima i celokupnoj javnosti da nisu zadovoljni situacijom u zemlji i da nešto treba da se menja.

Uvek sam za to da ne date na sebe, da zastupate svoje stavove i borite se za svoja prava. Odavno sam shvatio da Deda Mraz ne postoji, te zato u potpunosti podržavam našu decu (kažem našu, jer je među učesnicima protesta u Beogradu i moja kćerka) u odluci da uzmu stvar u svoje ruke i pokušaju da promene ono što smatraju da nije dobro. Posebnu težinu ima to što ih život još nije pokvario i što ne razmišljaju samo o sebi, već i o drugima. Verujem da su shvatili da nije sreća imati ako svi oko tebe nemaju.

Odavno nije bilo političkih protesta i demonstracija kod nas. Kada sam ja studirao malo-pomalo pa smo izlazili na ulice i trgove da kažemo šta mislimo i da se bunimo protiv onog što smo smatrali da nije dobro. Od svega što sam video i doživeo možda najgori utisak je na mene ostavio Slobodan Milošević kada je primio delegaciju Studentskog protesta 92. Tom prilikom je izjavio da ’’ne može njemu mišljenje jednog studenta da bude važnije od mišljenja jednog seljaka’’. Ovom izjavom je možda hteo da ponizi studente, ali je uspeo da ponizi samo sebe, za sva vremena. Shvatio bih da je pričao o vrednosti glasa, tako je u svim demokratskim državama – glas svakog građanina vredi isto, ali o mišljenju…

Protest studenata je trajao mesec dana pa je otišao na letnju pauzu iz koje se nikada nije vratio. Milošević je uspeo da ga politički preživi i izađe kao pobednik. Bar je to tako tada izgledalo. Vladao je još osam godina, tokom kojih smo preživeli sve i svašta – ratove u kojima nismo učestvovali, hiperinflaciju, degradaciju države i društva u svakom smislu, bombardovanje, gubitak Kosova i Metohije, likvidacije političkih protivnika, urušavanje medija, da ne nabrajam dalje.

Da je Milošević tada poslušao studente i povukao se iz političkog života možda bi još uvek bio živ, uživao u penziji, čuvao unuke i ostao zapamćen kao mudar državnik koji je znao kada treba da stane da bi Srbija krenula dalje. Ovako, završio je kao optuženik Haškog tribunala, gde je i preminuo.

Sa druge strane, mnogo studenata je poraz od tadašnjih vlasti pretvorilo u svoje lične pobede kasnije ali ne ovde, već u inostranstvu. Vrlo nerado se sećam tog vremena kada se mnogo mojih prijatelja, uglavnom fakultetski obrazovanih, odselilo iz Srbije tražeći neko bolje mesto za življenje. Ja sam izabrao da ostanem. Imao sam prilike da odem, ali ipak nisam. Ni sada, posle četvrt veka, ne mogu sa sigurnošću da kažem ko je bio u pravu i čija odluka je bila bolja – onih što su otišli ili nas koji smo ostali.

Ono što sigurno možemo je da realno sagledamo kakve su posledice – sve nas je manje ovde, toliko da to već postaje veoma dramatično. Pozvaću brojke u pomoć i poslužiću se zvaničnim podacima Republičkog zavoda za statistiku u vezi Kruševca. Izmedju popisa 1991. i 2011. godine broj stanovnika naše opštine/grada se smanjio za 9.359, a samo od 2011. do 2015. za dodatnih 4.067 (3,25% ili skoro 1% godišnje). Prosečna starost stanovništva je sve veća i iznosi 43,5 godina. Stopa prirodnog priraštaja je pre dve godine bila -6,6 promila, značajnim delom zbog toga što je skoro duplo više stanovnika umrlo nego što se rodilo, a ništa manje i zbog konstantnog iseljavanja, pre svega mladih.

Još gora situacija je u manjim sredinama. Od Kruševca nije daleko opština Ražanj koju bih ovom prilikom uzeo za primer. Tamo se od 2011. do 2015. godine broj stanovnika smanjio sa 9.150 na 8.076, odnosno za preko 1.000 ili 13,29%. Prosečna starost stanovništva opštine je 49,22 godina, a stopa prirodnog priraštaja je -18,5 promila. Ovi podaci su stvarno zastrašujući, posebno ako se ima u vidu da je Ražanj u centru Srbije i da je Koridor 10 bliži Ražnju nego obilaznica Kruševcu.

Ovde bih zastao sa navođenjem brojeva jer mislim da je sve jasno. Bez naše dece ova zemlja nema budućnost! Pre ili kasnije ćemo nestati kao narod, samim tim neće postojati ni naša država u koju mnogo volimo da se kunemo i za čiji interes se ’’žrtvujemo’’ obavljajući važne državne funkcije. A koji je trenutno veći nacionalni interes od stvaranja uslova da se mladi zadrže i da ostanu ovde – da zasnuju porodicu, nađu posao i da vide svoju životnu perspektivu u Srbiji. Ja stvarno ne znam.

Ne treba da se troši vreme na raspravu ko je organizovao proteste i ko stoji iza njih. Ne treba vređati učesnike protesta optužujući ih da su strani plaćenici i domaći izdajnici, da su alkoholičari ako piju pivo…Treba dobro razmisliti o tome zašto mladi protestuju, bez sujete, bez opijenošću moći koju donosi vlast.

Politička moć je veoma prolazna jer danas jesi, a sutra nisi. Ako odgovorni stvarno toliko vole našu domovinu kao što pričaju, treba da vide šta može da se uradi da bi se stvorili uslovi da ona postane privlačna da bi se u njoj ostalo i kvalitetno živelo. Menjati društvo na bolje, to je za mene prava moć politike.

Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0Pin on Pinterest0Print this pageEmail this to someone