Rođaci odbijaju da vode brigu o starima

Starije osobe koje su izuzetno lošeg zdravstvenog stanja najbliži srodnici smeštaju na Odeljenje palijative Opšte bolnice u Kruševcu ili angažuju negovateljice kako bi brinule o njima.

Odeljenje palijative u kruševačkoj Opštoj bolnici je počelo sa radom 1. juna 2015. godine i ima deset postelja i jedan apartmanski smeštaj.

Dr Dejan Milosavljević, rukovodilac Odeljenja palijative u Opštoj bolnici Kruševac FOTO: S. Milenković

Dr Dejan Milosavljević, rukovodilac Odeljenja palijative u Opštoj bolnici Kruševac FOTO: S. Milenković

Službe za palijatvno zbrinjavanje formirane su u svakoj bolnici u Srbiji kao deo projekta Ministarstva zdravlja, zbog potrebe ovakvog vida zbrinjavanja. Ove službe pomažu pacijentima koji su oboleli od najtežih bolesti, pre svega od malignih, ali i od hroničnih kardiovaskularnih bolesti,od neuroloških bolesti nastalih posle šloga kao i od svih teških hroničnih bolesti.– objašnjava dr Dejan Milosavljević, lekar na odeljenju palijative.

Doktor Milosavljević kaže da pacijenti na Odeljenju palijative obično provode između 15 i 20 dana. Često se dešava da rodbina pred otpust ne dođe po pacijenta, pa osoblje mora da ih zove.

Često se dešava da srodnici nalaze razne izgovore kako ne bi preuzeli pacijenta. Nažalost, sve se manje brine o starim osobama. To nije problem samo u ovoj bolnici, već mnogo šire, u čitavom društvu. Kada imamo slobodnih mesta mi primamo pacijente po indikacijama za ovaj vid lečenja. Pacijenti dolaze sa uputima lekara opšte medicine, kućnog lečenja, hitne medicinske pomoći, ili bivaju prebačeni sa drugih odeljenja kad se za ovim vidom lečenja ukaže potreba. Sada uglavnom radimo sa 80 do 90 odsto popunjenih kapaciteta, ali će, u budućem periodu, sigurno biti potrebno proširenje. – dodaje dr Milosavljević.

Iskustva sa rodbinom pacijenata su različita.

Ima pozitivnih primera. Sada sam razgovarao sa ćerkom jedne pacijentkinje koja brine o svakoj sitnici, hoće da učestvuje u lečenju, maksimalno je posvećena roditelju. Ali, imamo i situacije kada su stara i obolela lica zapostavljena, kada jedva čekaju da ih negde smeste kako se oni ne bi brinuli o pacijentu. Nažalost, takvih je sve više. I taj trend se povećava. Većina pacijenata ovde boluje od jako teških, najčešće malignih bolesti. Nekad smo prinuđeni da otpustimo pacijente, iako nisu oporavljeni. Svi pacijenti boluju od vrlo teških bolesti i njima je potrebna dugotrajna terapija, nadzor, briga, nega. Nažalost, mi moramo da ih otpustimo i da porodica preuzme dalju brigu o njima. Po meni imalo bi smisla da se otvori jedan odsek za gerontologiju, za stare i bolesne. Ali to treba da kao potrebu prepoznaju Ministarstvo zdravlja, Fond zdravstvene zaštite, Vlada. Briga, nega, boravak, lekovi, sve to košta.– naglašava doktor Dejan Milosavljević.

Suzana Tijanić radi kao negovateljica od 2011. godine FOTO: S. Milenković

Suzana Tijanić radi kao negovateljica od 2011. godine FOTO: S. Milenković

Suzana Tijanić kao negovateljica radi od 2011. godine i kaže da joj se rođaci obraćaju onda kada je stara osoba na samrti ili više ne mogu da brinu o njoj. Ističe da se u praksi susretala sa različitim vidovima zanemarivanja i zlostavljanja starih osoba.

Pozvali su me da sredim starijeg čoveka u Dušanovoj ulici. Bio je sav umazan izmetom, zapušten, prljav. Oprala sam ga, stavila mu „pampers“ i odradila kompletan tretman. Umro je posle nekoliko dana, pa su me pozvali da ga pripremim za ukop. Zatekla sam ga u sličnom stanju kao i prvi put. Za tih nekoliko dana niko mu nije promenio ni „pampers“. – priseća se Suzana.

Podseća i na specifičan slučaj zlostavljanja čoveka koji je živeo na Bagdali i imao troje dece, dve ćerke i sina.

Čovek je doživeo šlog, njegova supruga je bila devizni penzioner, a deca su se sporila oko roditeljske kuće. Deku su konstantno maltretirali. Posade ga u krevet i okrenu ka zidu koji je dva metra ispred njega i on čitav dan gleda samo u zid. Voleo je da gleda televiziju, politiku, sport, ali mu nisu dozvoljavali. Nisu hteli ni šolje iz kojih je pio da operu. – priča Suzana.

Stare osobe ne zanemaruju samo rođaci, već i institucije, a Suzana dobro pamti slučaj iz februara ove godine.

Dekubitne rane na telu stare osobe

Dekubitne rane na telu stare osobe

Bolesnica je doživela šlog, živela je u Zemunu. Dva meseca je provela u Specijalnoj bolnici za neurološka oboljenja i posttraumatska stanja odakle je otpuštena i sanitetom je prebačena u moj smeštaj. U otpusnoj listi je napisano da ima jedan dekubit. Bolesnica je popodne dovezena kod mene, gde je odmah stavljena u čisto, nahranjena i ostavljena da se odmori. Osoba koja je došla kod mene je imala jedva četrdesetak kilograma i pričala je, ali otežano, jer nije mogla da joj se stave vilice, puno je oslabila. Ujutro sam joj oprala kosu i okupala i tek tada sam imala priliku da vidim u kakvom je stanju došla. To nije bio jedan ili dva dekubita, već oba kuka, trtica, obe noge. Jaukala je od bolova. – priča Suzana.

Sagovornica CINK-a ističe da u selima u okolini Kruševca ima puno nepokretnih ili slabo pokretnih starih osoba kojima je neophodna pomoć.

Potrebno je formirati službu koja bi posećivala staračka domaćinstva po selima. Neko treba da im opere veš i sudove, da nacepa drva, proveri da li redovno uzimaju lekove, da im bude društvo makar na sat. Treba im nešto i skuvati jer stare osobe gube interesovanje za kuvanje pa često gladuju ili se neredovno hrane. – zaključuje Suzana Tijanić.

Krusevac2016

Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0Pin on Pinterest0Print this pageEmail this to someone