“Kruševac je promašio sebe samog!”

Priču o tome da li se Kruševac na pravi način odužio svojim velikanima nastavljamo razgovorom sa književnikom LJubišom Batom Đidićem.

“Verovatno je ljudsko lice najlepše kad se smeje. Ako je jednom Čkalji pošlo za rukom da cela nacija, bar tog trenutka, bude lepa kad ga je gledala, ima li veće pohvale tom takvom umetniku?“, započinje svoju priču književnik Bata Đidić.

Bata Đidić je bio jedan od inicijatora postavljanja spomen-ploče legendarnom Čkalji u njihovoj, Balšićevoj, ulici.

“Ako se Čkalja jednog trenutka posvađao sa gradom, on se nije posvađao sa njegovim žiteljima koji predstavljaju narod, grad. On se posvađao sa „nekima“. Ti „neki“ su bili u društveno-političkim strukturama. Naravno, i kulturne strukture su bile u mehanizmu određene ideologije, on je imao pravo na svoju sujetu. Kad je grad shvatio da mu je bio maćeha za Čkalju je bilo kasno. Oni koji predstavljaju grad , koji ima metropolski duh, kad se ne uzdignu iznad svojih funkcija, ostaju u sferi svog društveno-kulturno-političkog provincijalizma. Ostaju u sveri filozofije palanke. Čitave studije o tome je napisao Radomir Konstantinović u višetomnim knjigama „Biće i jezik“.

Kad je Balšićeva ulica svom velikom žitelju otkrivala Spomenik pred rodnom kućom 2005.  godine ti „takvi“ iz politike i kulture nisu došli. Spomenik nije donirala nijedna partija ili država. Sakupljali smo dobrovoljne priloge od žitelja Balšićeve, najviše od baka i deka…Čak je jedan visoki predstavnik politike rekao “Kad ste mi se obratili za pomoć, ja sam prešao na drugu višu funkciju, a tamo takvu molbu nisam dobio”, priseća se Đidić.

Poznati književnik smatra da u ovom slučaju nije reč samo o Čkalji već i mnogim drugim istaknutim kulturnim stavaraocima.

“Ako Kruševac ne zna ko mu je je bio Dobri Dimitrijević, Branko Lazarević, Antonije Marinković, ko mu je Milan Milutinović, Gaja Erić, Figa, Slavko Čvorović… neće umeti da se odredi ni prema „gradu rasadniku glumaca“. Dakle, ni prema Trgu glumaca”, dodaje Đidić.

Umesto osnivanja glumačkog festivala, što bi bilo logično imajući u vidu tradiciju,  Kruševac je krenuo u nekom drugom pravcu…

“Kruševac je dobio festival humora i satire a da osim dvojice, trojice aforističara i jednog prigradskog karikaturiste nema nikakvo utemeljenje u izvornom humoru kakav imaju Ere (Užice) ili Šabac sa šabačkom čivijom…I još smo tu smejuriju nazvali “Zlatna kaciga”, po heraldičkom znamenju čestitog kneza. Kao da će on na te rogove nekog nabijati! Kao što imamo Filozofsku školu a tek jednog filozofa! Nijedan književni festival, a imamo preko 20 članova UKS. Nijedno ozbiljnije likovno predstavljanje, a imamo 70 akademskih slikara!”, govori o kruševačkim kulturnim paradoksima Bata Đidić.

Đidić smatra da je Kruševac veoma neorganizovan u odnosu na svoje stvaralačke potencijale. Ipak, na Trgu mladih su postavljeni posteri devet istaknutih kruševačkih a svesrpskoh glumačkih veličina…Prvi, mali, korak je napravljen.

“A kako bi dalje, mimo njih, izgledalo ređanje „rasadnika kruševačkog glumišta“, živih i neživih, dakle mimo Dragoslava Vasiljevića Fige, Bore Mihailovića, Ljubinke Bobić, Đuze, Čkalje, Taška Načića. Rade Savićević, Milana Puzića, Bate Paskaljevića, mimo Milenceta Petrovića, Leke Bošnjanca, Đorge, svih kroz Radu Živković, Ljilju Toković, Vojina Ćetkovića, Tomu Trifunovića, Miliju Vukovića… Kroz njihova razgranjavanja u srpska glumačka porodična domaćinstva… Bože, koliko je lepa, koliko je bogata bašta „kruševačkog glumačkog rasadnika“…”, kaže Đidić i nastavlja.

“Kruševac je promašio sebe samog, svoje stvaraoce kulture. Gledajte samo to što je uradila Jagodina na osnovu jedne Nušićeve komedije, gledajte to šta je uradio Aleksandrovac na osnovu ljubavi i pijetetu prema jednom Buci Mirkoviću, da ne govorimo o Vršcu, Šapcu…Kruševac, uz tako moćno Pozorište, nije napravio deo svog identiteta da se u nečemu posebno prepozna. Da se stvaralački nađe u drami na srednjovekovne motive. Mi smo srednjovekovna prestonica!

Zamislite takav festival! Zamislite ovaj grad koji bi imao hrabrosti da se predstavi samom sebi i drugima u dostojnom prepoznavanju onih koji to uistinu u njegovom identitetu jesu a njegov „provincijalizam“ mu to od „onih odozgo“ ne dozvoljava. Da se predstavi kao grad metropolskog duha sa svojim značajnom ličnostima, recimo skulptorskim portetima na Bagdali, poput Kalemegdana u Beogradu), koje imaju istu nacionalnu težinu. Zamislite Aleleju velikana iz kojih je ishodio ovaj gradi koji su se u njega ugrađivali: Knez Lazar, kneginja Milica, despot Stefan Lazarević. kneginja Jelena Balšić… Zamislite grad koji ima svoje svece! Patrijarh Jevrem, koji je izmirio srpsku i carigradsku crkvu, prvi načelnk, za Miloševo vreme, grada Braljinac, major Gavrilović, Binički, Dobri, Branko, Čkalja. Rada Savićević….”,

Bata Đidić podržava ideju da se u ulicama koje nose imena značajnih ličnosti postave table koje će ih objašnjavati.

“Tako ćemo znati ko je u ovom gradu taj Brijan, a ko je Čkalja! Oni koji su u ovom gradu zaduženi da objašnjavaju ko treba da nosi koju ulicu, recimo Nikola Tesla ovde ima jedan šor, treba da imaju grižu savesti za one koji su se ranije ogrešili, jer gde im je duša ako sebe smatraju čestitim građanima ovog grada!  Ta čestitost se ne sastoji u dizanju ruku za „ko je za“! Iza te čestitosti mora postojati znanje, struka i enciklopedijska posvećenost sveopšte kulture. Gde će se naći ono što se zove Grad!”, zaključuje književnik LJubiša Bata Đidić.

Podsećamo da je odlukom Komisija za utvrđivanje naziva ulica i trgova Skupština grada Kruševca donela je rešenje prema kojem Novak Novak i Taško Načić dobijaju ulice u Lipovcu a Vlastimir Đuza Stoiljković i Miodrag Petrović Čkalja u Koševima!