Mladima neophodan podsticaj da bi ostali u Varvarinu

Svake godine većina od 150 maturanata varvarinske srednje škole napusti rodno mesto i ode na školovanje u neki od univerzitetskih centara ali se mali broj njih, po završetku školovanja, vrati nazad.

U želji da saznamo razmišljanje mladih ljudi koji su se, po okončanju studiranja, vratili u Varvarin CINK je kontaktirao njih nekoliko i postavio im sledeća pitanja:

– Zašto ste se vratili u Varvarin?
– Kakvu perspektivu Varvarin pruža mladim ljudima?
– Šta vam najviše nedostaje u gradu?
– Šta bi trebalo uraditi da Varvarin zadrži mlade ljude, da bude zanimljiviji i atraktivniji?
– Gde vidite svoju budućnost – u Varvarinu ili negde drugde?
– Šta bi savetovali mladim ljudima koji sada odlaze iz Varvarina na školovanje?

Iako se radi o malom, nereprezentativnom uzorku, preklapanje sa stavovima maturanata jasno ukazuje da su mladi nezadovoljni onim što im se nudi u Varvarinu ili, da budemo potpuno precizni, nedostatkom ponude kada je reč o zapošljavanju, društvenim događajima, kulturnom i sportskom životu…

Ivana Srejić (25) je završila Fakultet bezbednosti u Beogradu i pre nešto manje od godinu dana se vratila u Varvarin.

„U Varvarin sam se vratila jer čekam posao u svojoj struci. Za mlade ljude ovde, trenutno, ne postoji perspektiva. Nedostaju radna mesta, kulturna i sportska dešavanja, mesta za treniranje i rekreaciju. Trebalo bi pokrenuti fabrike, otvoriti neku višu školu ili fakultet, obezbediti mesta za treniranje, pokrenuti kulturna dešavanja – pozorište, bioskop, manifestacije…- priča Ivana i dodaje – Svoju budućnost po pitanju struke ne vidim u Varvarinu. Srednjoškolcima koji odlaze na školovanje savetujem da naprave pravi izbor kada je u pitanju fakultet i da pokušaju, sa ostalim mladima, da kulturno izgrađuju Varvarin, nebitno da li u njemu žive ili ne“.

Na sličan način kao i Ivana razmišlja i Marija Nikolić (26) koja je završila Fakultet pedagoških nauka

„Sticajem lepih okolnosti dobila sam posao u neposrednoj blizini rodnog grada. Malo je teško vratiti se tamo gde su zatajila kulturna dešavanja. Razni festivali, manifestacije, sekcije izvan škola, pozorišne predstave, radne akcije, muzičke škole, češća sportska dešavanja osvežili bi monotoniju varošice, vratili bi svežinu koju je nekada imala, a samim tim i mlade izvukla iz učmalosti. Jedna kulturna „injekcija“ bi svakako bila korisna“.

Hristina Milošević (24), diplomac Visoke strukovna škola za obrazovanje vaspitača u Kruševcu, je izuzetno oštra u svom stavu.

„Nisam odlazila iz Varvarin, ali da jesam, i ako budem otišla, nikada se ne bih vratila. Ovde ne vidim nikakvu perspektivu. Varvarinu fali puno toga, a prvenstveno radna mesta zbog kojih bi, možda, neki mladi ljudi i ostali ovde. Mislim da ništa ne može zadržati one koji žele da odu. Šta god da se otvori vrlo brzo propadne i zatvori se. Apsolutno ne vidim sebe u budućnosti kao nekoga ko će ostati da živi u Varvarinu. Volela bih da odem što dalje odavde. Maturantima poručujem da pronađu posao tamo gde odu da studiraju, ili gde im se pruži prilika, i da se ne vraćaju u Varvarin“, kaže Hristina.

U Varvarinu je, prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, 1.296 nezaposlenih, a većina su mladi, dok više od 54 odsto nezaposlenih čine žene.

Prosečna starost stanovnika varvarinske opštine, prema popisu iz 2011. godine, je 45,6 godina. U Rasinskom okrugu stariji su samo Trsteničani sa 45,7 godina. Varvarin je, na sreću, još uvek daleko od susedne opštine Rekovac gde je prosečna starost žitelja pre pet godina bila 50,2 godine, a sada je još i viša!

Prema rezultatima Zavoda za statistiku Srbije 2002. godine u Varvarinu je živelo samo 4.184 žena u fertilnom periodu i 2.406 osoba između 20 i 29 godina starosti.

Nevesela demografska situacija u Opštini Varvarin može se analizirati i kroz pojedinačne primere i situacije iz seoskih naselja. Već smo pominjali katastrofalnu situaciju u Gornjem Temniću.

Svako selo je priča za sebe, a zajedničko im je da se broj žitelja drastično smanjuje, da je đaka sve manje, a starih osoba sve više, da cene nekretnina i zemlje vrtoglavom brzinom padaju…

U Bačini je broj stanovnika u opadanju još od popisa 1953. godine. Tada je ovo bogato, prosperitetno selo imalo 3.465 stanovnika. Na poslednjem popisu, 2011. godine, registrovano je samo 2.022.

„Pre Drugog svetskog rata Bačina je imala više od 4.000 stanovnika, a danas dvostruko manje. Od tog broja je oko 500 ljudi na radu u inostranstvu, a još 200 do 300 u Beogradu. Starosna struktura je jako loša. Trenutno u selu živi više od 100 ljudi starijih od 75 godina. Mnogi su ostali sami, bez osnovnih prihoda, jer ne mogu da obrađuju zemlju. U poslednje četiri godine imali smo sigurno 50 sahrana o trošku mesne zajednice“, objašnjava Momčilo Stojanović, predsednik Mesne zajednice Bačina.

Bačinci sa ponosom ističu da su pre Drugog svetskog rata dali guvernera Narodne banke, da je iz ovog mesta advokat Dragić Joksimović, branilac Draže Mihailovića, da je veliki broj intelektualaca potekao iz ovog sela…

„Prva emisija „Znanje – imanje“ snimljena je baš u Bačini, 1975. godine. Škola u Bačini je nekada, pre 40 godina, imala 890 đaka, a danas je spala na samo 220, i to sa isturenim odeljenjima u Cernici, Izbenici i Orašju. Kompletno, solidno seosko imanje, sa kućom od tvrdog materijala, strujom, vodom i najmanje 20 ari placa može se u Bačini naći za 5.000 evra. Sedamdesetih godina, kada se iz Jugoslavije najviše odlazilo u inostranstvo, Bačinci su ostajali, obrađivali zemlju, sticali… Sada mladi svoju perspektivu vide u inostranstvu, što je žalosno“, priča novinar Slavoljub Blagojević.