Док се у Србији и даље чека системска заштита новинара од СЛАПП тужби (стратегијских тужби против јавног учешћа), све је више конкретних примера који показују како моћници користе судове као средство притиска, застрашивања и ућуткивања медија. Истовремено, ови случајеви говоре и о упорности редакција да се, упркос ограниченим ресурсима, супротставе злоупотреби правног система.
ИнфоВрањске: Тужени због извештаја са конференције за медије
„Био је то потпуно обичан дан, ништа специјално. Конференција за штампу у Врањској Бањи, дошао Вук Јеремић из тадашње Народне странке, заједно са Микијем Алексићем. Говорили су о плановима државе да компанији Миленијум тим препусти улагања у специјалне болнице, хотеле и чак куповину Института „Јарослав Черни“, присећа се Михајло Стојковић, главни и одговорни уредник портала ИнфоВрањске.
Редакција је, као и неколико других медија, пренела политичке изјаве — без коментара и додатних интерпретација. Убрзо је уследила тужба. Компанија Миленијум тим тражила је 100.000 евра одштете због наводне повреде угледа. Поред редакције, тужен је и тадашњи уредник Саша Стојковић, од кога је тражено додатних 10.000 евра.
„Порука је била јасна – можемо да вас тужимо колико год пута хоћемо, имамо новца. Можемо да изгубимо, па опет да тужимо“, каже Михајло Стојковић.
Иако је Миленијум тим касније смањио тужбу на 200 евра, цена жалбе на првобитни износ била је превисока за редакцију са свега неколико запослених.
„Ми смо тада први пут чули за израз СЛАПП тужба. Данас их је све више. Ако ништа друго, бар нисмо више наивни“, закључује Стојковић.
Подсећамо да је компанија Миленијум тим тужила и редакцију ЈугПреса из Лесковца, након што је овај медиј пренео изјаве са конференције исте странке. Није тужен ниједан политички представник који је изнео спорне тврдње – међу њима и Мирослав Алексић и Вук Јеремић – већ искључиво новинари. Тражена је одштета од по 100.000 евра и два милиона динара за „душевни бол“. Суди се у Београду, упркос томе што је медиј локални, а подносиоци тужбе се не појављују на рочиштима.
„Ми смо само радили свој посао, пренели саопштење. Миленијум тим нас није ни демантовао, само нас је тужио“, каже Љиљана Стојановић, уредница ЈугПреса.
Пиштаљка: Четири тужбе Александра Сенића
Истраживачки портал Пиштаљка суочава се са четири тужбе које је поднео политичар Александар Сенић. Ниједна од њих не оспорава чињенице из текстова, који су засновани на документима Агенције за привредне регистре (АПР).
„Сенић нас је тужио четири пута. Ни у једној тужби не демантује ништа. Наши текстови су документовани. Пишемо само када имамо доказе“, каже уредница Пиштаљке, Драгана Матовић.
Теме текстова биле су имовина чланова његове породице, а Сенић је током једног суђења чак пренео имовину са деце на супругу — што, како наводи Матовић, само потврђује повезаност са спорном имовином.
Једна тужба поднета је након што је новинарка Пиштаљке, Снежана Ђурић, говорила о овом случају у емисији на телевизији Н1. У том процесу, како каже Матовић, било је бројних нерегуларности, попут покушаја да се случај премести у Тополу, граду у којем Сенић има много већу моћ, обзиром да је два пута био биран за одборника општине Рача која спада у надлежности Основног суда у Аранђеловцу – судске јединице у Тополи.
„Он не оспорава чињенице о којима говоримо. Он оспорава наше право да о томе пишемо. То је суштина свега“, каже Матовић.
Пиштаљка се суочава и са другим тужбама. Једну је поднео Драган Ђилас због текста о фирмама повезаним са продајом медијског простора, а другу Владимир Антић, генерални секретар Веслачког савеза Србије, који тражи две године затвора јер је портал објавио да их је тужио — са његовом званичном фотографијом са сајта.
Све редакције истичу исти проблем: судски поступци троше време, новац и живце. Уместо да истражују, новинари проводе дане по судницама, доказујући да су радили свој посао.
„Када вас неко тужи за 100.000 евра, а зна да не може да добије, то није заштита части. То је покушај гушења“, каже Стојковић.
„Они тим тужбама само покушавају да нас застраше, да нам одузму време. Свако суђење нам ремети посао“, закључује Матовић.
Иако се чини да је циљ ових тужби да новинаре исцрпе, деморалишу и приморају на самоцензуру, оно што се из свих ових случајева издваја као заједничка нит јесте одлучност редакција да истрају. Све док држава не обезбеди механизме заштите од СЛАПП тужби — и док судови не почну да препознају њихову суштину — борба против злоупотребе правде остаје на плећима појединаца и редакција. А они, упркос свему, настављају да пишу. Не зато што им је лако, већ зато што не пристају на ћутање.
