Elektronsko nasilje doprinosi porastu klasičnog fizičkog nasilja

Doktor Dragan Dronjak, jedini dečji psihijatar u Kruševcu, za KruševacPress govori o svom iskustvu sa mladima koji su bili žrtve raznih vidova vršnjačkog nasilja.

Elektronsko nasilje

Sa razvojem Interneta i elektronsko nasilje je postalo veoma prisutno. Nasilnici ne moraju da se predstave. Zaštićeni su anonimnošću, mogu sve da kažu, sve da objave, snimak kako nekoga šutiraju, na primer. To bude interesantno i povod da i drugi to urade. „Ajmo mi nekog da umlatimo, pa da postavimo naš klip. Biće nasilniji nego onaj tamo!“

Za taj deo priče o elektronskom nasilju je vrlo važna stvar da ono uspeva da proširi bilo koji vid nasilja. Recimo, nakon raskida emotivne veze momak počinje da preti devojci da mu se vrati. Ona neće, zatvara se, ne želi da ga vidi… On na Fejsbuk profile postavlja izjave da je ona bila ovakva, da je radila ovo ili ono, pa objavi i neku eksplicitnu fotografiju koja je nastala u trenutku intimnosti. Uz to ide osuda sredine i potpuna stigmatizacija te osobe koja se povlači, kod sebe razvija psihičke smetnje koje mogu da dovedu do depresivnosti, pa čak i nekih samoubilačkih aktivnosti.

Za godinu dana u ovoj ordinaciji smo imali dvadesetak mladih ljudi sa ozbiljnim psihičkim smetnjama sa kojima su završili nakon takvih postupaka. Na Jutjubu imate mogućnost komentara koji dodatno ponižavaju dete i kada se ono vrati u školu, taj klip kruži, niko sa njim ne želi da se druži.

Doktor Dragan Dronjak ima puno iskustva u radu sa mladima koji su bili žrtve vršnjačkog nasilja FOTO: N. Budimović

Doktor Dragan Dronjak ima puno iskustva u radu sa mladima koji su bili žrtve vršnjačkog nasilja FOTO: N. Budimović

Brutalnost nasilja

Oblici nasilja su sve brutalniji zato što su obrasci nasilja dostupniji. Na televiziji je sve više takvih filmova, igrice koje deca igraju jako su nasilne, preko svih drugih stvari koje su uočljivije.

Osim toga, imamo ratove, postraumatske stresne poremećaje. Imamo vrlo čest alkoholizam, koji je manje vidljiv, jer je socijalno prihvatljiv kod nas, ali u alkoholisanom stanju ljudi rade razne stvari koje deca ne razumeju, ali usvajaju taj model ponašanja. Mnogo je oružja zaostalo nakon ratova. Čuo sam svedočenja srednjoškolaca koji kažu da u školama postoji sijaset situacija u kojima su videli svoje vršnjake kako nose vatreno oružje!

Najveću ulogu u pospešivanju brutalnosti imaju mediji, koji o tome pišu. Ogromni naslovi, veličanje, pa mogućnost da se komentariše jedna takva vest. Elektronsko nasilje doprinosi porastu klasičnog fizičkog nasilja.

Ko se javlja za pomoć?

Mnogo češće se javljaju roditelji sa decom koja su preživela nasilje. To je od ukupnog broja oko 90 odsto. Dete je doživelo nasilje jednom, dva ili tri puta i nakon toga doživelo stresnu reakciju i zbog toga ima neke psihičke smetnje koje mogu trajati kraće ili duže. Potrebno je da prođe malo vremena i da se terapeut i pacijent razumeju, da bi se dete otvorilo i reklo šta je sve bilo. Obično se dozna da to nije jedini slučaj, da je dete  i ranije doživljavalo nasilje, ali je prećutkivalo, jer je mislilo da će, ako kaže, dobiti kritiku, ili se plašilo da će, ako roditelji odu u školu i reaguju, kasnije biti još više izloženo nasilju.

Dođu i roditelji čija su deca nasilnici, ali posle dosta vremena i to najčešće tako što ih upućuje psihološko – pedagoška služba škole. Ukoliko postoje problemi i unutar porodice, upućuje ih Centar za socijalni rad.

Deca su svakdonevno izložena agresivnim medijskim sadržajima

Deca su svakdonevno izložena agresivnim medijskim sadržajima

Nekada roditelji dolaze sami, kada dete postane agresivno prema njima. Dete osnaži i više roditelj nije autoritet. Obično je to nasilje prema majci, ako je ona slabija u porodici. Ako trpi nasilje i od svog partnera, taj otac je, na neki način, dao dozvolu i sinu da prema njoj bude nasilan. Bilo je tu i potezanja noža i bacanja čaše na nekog. Dolazak roditelja sa decom koja vrše nasilje najčešće je praćen pokušajima da se sve zataška.

Naša obaveza kao zdravstvenih radnika je da alarmiramo službe koje rade sa detetom. Trudim se da dam preporuku prvo za uključivanje Centra za socijalni rad, a drugo za rad sa stručnim službama u školi.  Moje iskustvo je da se u više od polovine takvih slučajeva ništa ne desi. Apsolutno nema nikakve reakcije drugih organa, tako da sam u poslednje vreme krenuo da ih lično obaveštavam, da skrenem pažnju na tu decu.

Pre dvadesetak godina postojali su predmeti poput domaćinstva, gde su radili nastavnici koji su, kažu, bili jako strogi i direktivni. Davali su pravila šta i kako treba da se uradi. Nasilnike su uključivali u grupu gde oni mogu da se ispolje. Poenta priče je da oni budu prihvaćeni. Kada im date podršku: „Da, to je u redu, vi ste deo grupe. Ne morate da se tučete da bi vas neko prepoznao. Korisni ste i na drugi način“. Ova deca nemaju alternativu. Imaju dovoljno slobodnog vremena, a nije im ponuđen zadatak.

Važno je znati, na osnovu iskustava sa terena, da je samo 20 odsto onoga što se desi i prijavljeno. Nijedan direktor škole ne želi da se u njegovoj školi desi nasilje, da se priča o tome, jer niko neće da upisuje decu u školu zato što tamo ima nasilja, zato što od toga zavisi njegovo postavljenje. Primer iz prakse je da je momak, koji ima 17 godina, morao da se ispiše iz škole zato što je svakog dana trpeo nasilje u odeljenju, i da nastavi školovanje vanredno. Njemu sad nedostaju društvo, prijatelji sa kojima se viđao svakodnevno, ali on u školu ne sme. A razredni starešina je rekao: „Pa, i ja im ne mogu ništa! I meni su izbušili gume“.

Prevencija

Prevenciju treba raditi na više nivoa, od porodične edukacije, edukacije po školama, edukacije prosvetnih radnika, preko stručnih službi i multicentrično. Nekada isti ljudi idu, pa slušaju neke seminare i predavanja, a većinu seminara i predavanja rade ljudi koji se nikada nisu u praksi sreli sa tim problemom. Ako bi se sad izvuklo da onaj ko svakog dana radi sa nasilnikom ili decom uopšte, kao ravnopravni član, učestvuje u tim predavanjima sa sopstvenim iskustvima, to već ima neki drugi smisao.

Roditelji moraju da obrate više pažnje šta deca rade u slobodnom vremenu

Roditelji moraju da obrate više pažnje šta deca rade u slobodnom vremenu

Uključivanje

Nekada je postojala organizacija pionira. Jedna od obaveza pionira bila je da uradi neko dobro delo. Ta su se dela vrednovala, za to su se dobijale nagrade, značkice, pred svima je pričano šta je neko dobro uradio. Takva poruka treba da se da detetu. Ne mora svako da bude najbolji đak. To je i nemoguće, ali zato ima svoju predispoziciju da negde može da bude najbolji. Neko je snalažljiv, neko je fizički jak, pa je bilo momaka koji su nosili ugalj, kopali baštu, sakupljala se stara hartija ili flaše, pa se od tog novca išlo na ekskurziju. Neko, ko nije nikakav đak, ali je sakupio najviše papira, dobije pohvalu da je on najzaslužniji što se ide na ekskurziju. Toga više nema.

U školama nema više ni dodatne, ni dopunske nastave gde bi se deca uključila. Razredne starešine uglavnom diskutuju tako što optužuju dete zašto nije išlo u školu, zašto je nešto uradilo, a ne diskutuju o tome šta ga je navelo da to uradi, ko je još učestvovao u tome, kako su drugi reagovali na to što je neko pretučen.

Kada govorimo o veronauci, tu postoji velika zloupotreba jednog dela priče. Dozvoljeno je da najveći kriminalci okaju svoje grehe velikim darovima crkvi. Imate primer u poslednjih dvadeset godina da su ljudi osuđeni na više godina, ali im crkva prašta.

Poruka

Na gradskom nivou treba da se napravi telo koje bi imalo periodične susrete ljudi iz prakse iz službe. Ne mislim da bi to trebalo da rade načelnici kojekakvih službi, zato što su to ljudi koji sede u kancelarijama. Mislim da bi svrsishodnije bilo da budu uključeni ljudi koji su na terenu. I da se ovlasti određeno lice koje bi vršilo koordinaciju svih tih službi, a ne da to bude od slučaja do slučaja i na osnovu ličnih poznanstava. Moramo da imamo prave konferencije slučaja.

Važna stvar je insistiranje na poverljivosti podataka, jer mi mnogo volimo čaršijske priče, ogovaranja – da se to spreči.

Krusevac-projekat2015

Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0Pin on Pinterest0Print this pageEmail this to someone