Luda država i zbunjeni birač

Možda niste primetili, ali zaukćava se polako. Mic po mic, i uletesmo u izbore ko moj vepar u Stanimirovu baštu. Sve mu izrkćao rotkve i paradajz. Tako i ovi što se kandidovali, jure ko sumanuti da me raspamete i da me zbune, a posle u ovu ludu državu svašta mož’ ti se desi. Ne bi bilo sefte, ni ludome, a ni zbunjenome.

dr Svojko Nezbit, lutajući reporter

dr Svojko Nezbit, lutajući reporter

Zato sam natočio čokanjče s prepekom, čuvam to još od kad je Toma diplomirao. Moj sin Toma, nije ovaj drugi. Seo sam pod vodenac kod bunara i poče da dumam. Smotao sam i jedan duvan, čini mi se lakše razmišljam. Uzeo sam one pusule što mi mećalu u kapiju, pa sam razvašario po astalčetu da imam bolji uvid. Sve lepša od lepše slike, ja se ni za venčanje nisam onako picnuo. I svi nešto obećavaju, kao ono momak kad varka devojku, pa se zariče ko potplaćen veštak. Posle kad dobije ono što oće, on sve zaboravi šta joj napričao i tako se i raskantaju. Samo devojka, da izvineš, zajebana.

E, da se to meni ne desi, ja sam krenuo redom. Uze prvo onoga što drži ruke ko za miropomazanje. Gledam poznat mi odnegde. Sećam se ja, ako se on pravi ko da nije bilo. Znam ga od onda kad se drukčije zvali. On stalno tvrdi da je prvi put da vlada, al vidra sam ja. Bivao on onda kad nam one spodobe bacale bombe. Možda im on to ne pamti, al ja neću nikad da im zaboravim. Presvuko se, al’ isti čovek. Tako sam ja jedared presvlačio jastuke. Lepi spolja, stras božja, al ne vredi – osećaju se one perine iznutra, ne mož’ to lako da iščili.

Njega u naše selo predstavlja Aca Kopito. Nije to što mislite, nije toliko ružan, nego glup ko konj. Zato ga viču Kopito. On moja generacija, pa sve znam. Upišavao se prva četiri razreda, a sad kandidat za odbornika. Jedva naučio da sabira do dvajes, a evo ga de prodaje pamet. Pa zar ne imadoste nekog boljeg, ovaj ako nas ne opravi – neće nijedan. Ja sam ga vodio da ga predam u vojsku u Paraćin, da se ne izgubi. Posle mućkao nešto s polovnjacima, pa ušo u pare.

Ostavih to. Uze drugog. Onaj dedžmekasti s juga. Školovan čovek, a narodski. Zna i da dovati po neki put, pa se onako rumen pojavi. A i zapeva, što jes – jes. Muva se po vlasti zadnje tries godine. Ume ga, brate. Sam još odža što nije bio. Sve ostalo probao. On ne krije šta je sve bio, krije samo šta je sve radio. Začikavaju ga ovi drugi često, al izgleda da i on za nji po nešto zna, pa ga ovi ostave na miru i on tera dalje. Svi se uzajamno i čuvaju i ucenjuju.

Za njegovog odbornika kod nas se nudi Mića Ronaldo. Nema pojma da igra fudbal, ima dve leve, al iz kladionice ne izbiva. Od jutra do sutra. Naučio evropsku geografiju. Svaki grad što ima klub zna de je. Šta ti pričam kad zna celu norvešku drugu ligu de je koji grad. Kad se ono raskantavala Zadruga, on nekako uzo onaj vinograd u brdo i to sad polako krčmi. Kad nema utakmice, vodi politiku pred prodavnicu, i tako ga, evo, kandidovali. Nije neki domaćin. Ma, ne zna ni koja se pšenica kad sadi. Al’ ume da priča i da zaluđuje narod.

Pomerim i to. Uzmem sledećeg. Sad se reklamira jedan sa liht glavom. Ista boja ko stranka. Kako mu kosa lihtija, tako mu i stranka bleđa. Razvodnilo se to, ko kad sipeš mnogo vodu u sok na rastvaranje. Neće na dobro da im izađe. Izdelili se ko nesložna braća. Ima ih sad jedno pet – šes što je iz njih nastalo. Al’ nije to, nego što se međusobno ocrnjuju. Neki su uz vlast, neki protiv, neki za Evropu, neki nisu. Loše će se provedu. Odavno smo mi učili priču o sedam prutova. Samo zajedno ako se odupru. Ovako jednoga, po jednoga – polomiće ih ko pritku. A i vuču im se tragovi od pre. Kodža voda treba da se to opere.

Njih predstavlja jedan što skoro došo iz grada. Spasa. O njemu ne znam ništa, samo vidim da oće da uči i da radi. Školovan čovek. Propala mu fabrika, pa prodao stan i kupio ovde kuću pokojnoga Džise. Oće kaže da proizvodi za sebe i za familiju. Ako, nek proba, al’ nije lako – samo da zna. Nisam siguran kolko on, ko dete s asfalta, razume ovaj težački život. Još mi se nekako nije skroz uklopio u zajednicu. Ne bi mu prepustio stoku da mi čuva dok sam ja, na primer, u Banju, el tako negde. Moraće još mnogo da uči.

I taman da spustim i ovaj papir, kad lupi kapija. Znam da mi za Cacu još rano da se vrati sa pijaca. Al jok – ovo neki mladić i neka devojka. Šarov laje pozadi kuće, će se pokida. Nazvaše mi dobar dan, a i ja njima. Kažu došli da reklamiraju svoju stranku pred izbore. Reko: „Pa, dobro deco, el ne mogadoste da nađete neki poštan poso ?”. Vele, nema posla ni za lek – ovo je jedino što ima da se radi i da se nešto nadaju. E, mislim se, jeba ti takvu nadu. Pitaju da l’ oću da im budem siguran glas. Deco moja, nemoj da vas fortaju. Kakav siguran glas, pa to nema nigde usvet. Pa, predsednik Amerike ne zna za koga mu žena glasa – nemoj neko da vas laže.

Pođoše oni, ne hteše ni ratluk i vodu, malko da se povrate, i s kapije mi dovikuju: „I ne zaboravite, mi smo na listi broj … ”. Kad bljesnu… BROU !!! Lupi grom od Morave. Ja se štrecnu, oni saviše glave i potrčaše. Ne ču ja ni koj broj, ni koja stranka. U, reko’, ovo ne sluti na dobro. Pokupi ja one reklame i uđo u kuću pre kijameta. Ću da vidim još do izbora koga ću da okružim, al’ izgleda da mi Sveti Ilija poručio: koga god da izaberemo – najebali smo ga.

Sa terena izveštava
vaš lutajući reporter
dr Svojko Nezbit

Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0Pin on Pinterest0Print this pageEmail this to someone