MARKO ŠELIĆ MARČELO: “Toma Nikolić nije jedini u Srbiji sa sumnjivom diplomom!”

Multimedijalni umetnik Marko Šelić – Marčelo  za “KruševacPress” govori o predstavi “Dr Nušić”, autocenzuri, umetničkim slobodama i mnogim drugim temama.

Supertalentovanog Paraćinca teško je definisati. Hip-hoper, književnik, kolumnista, crtač grafita…Čime god da se bavi Marčelo privlači pažnju. Oštar na jeziku, jasnog stava, ne preza da kaže što misli a onima koji se brinu o “mentalnoj higijeni” građana Srbije takvo ponašanje ne odgovara. Zato se našao na listi umetnika koji nisu po volji aktuelnoj vlasti…

KRUŠEVACPRESS: Radili ste songove za predstavu “Dr Nušić”. Iako je bila vrlo gledana, imala je kratak “rok trajanja”. Mislite li da je sporna fotografija, muzika…? Da li ste “aludurali” na nekog posebno ili su se neki sami pronašli i shvatili opštu poruku društva veoma lično?

U predstavi “Dr Nušić” sporna je pesma “Himna maršala Mita” FOTO: Facebook
MARČELO: Stihovi songova su moji, vokalne aranžmane uradili smo koleginica iz benda Nevena i ja, dok je muziku komponovala Irena Popović.
Nije nikakva tajna šta je sporno. Sporan je song “Himna maršala Mita”, u smislu teksta koliko i scenske izvedbe. O vizuelnom delu verovatno će vam više reći Kokan, a kompletan tekst songa, kasnije objavljenog i na našem albumu “Napet šou”, prilažem vam uz ovaj intervju. Uglavnom, hajde da se svi zajedno podsetimo šta su pravila igre u bilo čemu satiričnom. Od toga na šta (ili koga) tačno autori aludiraju, šta ili koga demistifikuju ili karikiraju daleko je važnije šta/koga publika u tome prepoznaje, jer sigurno ima svoje razloge za to. A kad se neko sam prepozna, takoreći lično insistira da je to što je prikazano baš on/ona, čiji je to problem?
Dakle, reagovao je gospodin Lale Pavlović, a za račun tadašnjeg predsednika Nikolića, čiji je savetnik za kulturu bio. Čovek koji je u jednom trenutku bio zanimljiv javnosti zato što je poklanjao uramljene slike predsednika domovima kulture i kačio ih o zidove. Zamislite koliko je tih slika bilo. Ako je svaku lično uručivao, a pride stalno i uživo gledao Tomu Nikolića, to donekle objašnjava neobičan sindrom “vidim Tomu svuda i u svemu”, pa i tamo gde ga nema. Jer, mi imamo dokaz da ga na slici u predstavi – nema. “Blurovano” lice nije on.
Da li je linija asocijacije išla preko kose, preko odela, ili preko sumnje u lažnu diplomu – to treba pitati gospodina Pavlovića. Ali teško da kosa i odelo sami po sebi sugerišu lažnu stručnu spremu. Zašto bi bilo ko, uključujući i gospodina Pavlovića, tu video baš Tomu, i još važnije: čemu potresanje ako njegov tadašnji šef zna da je diplomu pošteno zavredeo?
Istina, ljudi obično umeju da kažu na kom su smeru diplomirali. Tomislav Nikolić nije umeo da odgovori Jovu Bakiću na to jednostavno pitanje u jednoj televizijskoj emisiji. Javnost je tu diplomu i videla.Prosečna ocena je 8,50, baš tako zanimljivo precizno, i izdata je preko vikenda. No, uprkos činjenici što bi novčanica od 13 dinara verovatno delovala uverljivije od te priče, čovek koji zna da je istina na njegovoj strani branio bi tu svoju istinu drugačijim sredstvima, a ne pokušajem cenzurisanja predstave. Jer se to, između ostalog, ne sme.
Ako bi se, recimo, ispostavilo da je neko otvoreno kazao “izbacite tih 15 sekundi iz predstave, jer šteta bi bila da cela predstava strada zbog tih 15 sekundi”, to bi bio ozbiljan prekršaj. Za to bi se u drugim zemljama, čini mi se, odgovaralo pred sudom. Da vidimo neće li se ko sad i u ovoj rečenici sam prepoznati i time je priznati za svoju.
Valja reći još i ovo: Toma Nikolić nije jedini sa sumnjivom diplomom, imamo i više sumnjivih doktora nauka. Song je o tome. Nušićevo delo je o tome. Naša predstava bila je o tome. Onaj ko se brani pokušajem uterivanja straha, pritiskom i zabranama, a ne nesumnjivim činjenicama – biva sumnjivo lice. 

KRUŠEVACPRESS: Ima li cela ta situacija oko  predstave “Dr Nušić” veze sa tim što su vama obustavili probe dečje predstave u Kruševcu? O čemu je zapravo reč?

MARČELO: To je pitanje za upravnika Nedića jer ju je on lično otkazao. U to vreme, već se i večni meteorolog Kruševca (osoba čija je specijalost vedrenje i oblačenje) Bratislav Gašić umešao u čitavu tu stvar. “Dogvil”, Kokanova sledeća predstava, kanda mu se učinila još opasnijom po univerzum, šta li, te je upravniku poručeno da Kokanove predstave tu više ni pod razno nisu dobrodošle, a tako ni bilo šta drugo umetnički srodno tome.

Moja predstava nije bila sasvim dečija, premda je u osnovi reč o bajci. Žaoka njene satire bila je više namenjena odraslima, dok su likovi i sama radnja mahom ciljali na starije osnovce i srednjoškolce. U čemu ne vidim nikakav problem. U DADOV-u je odigrano onoliko predstava koje su, takoreći, za svakoga. Šta je problem? Njen društveno angažovani element, aspekt komentara na našu svakodnevicu? Da li to nije za klince? Ko to kaže i s kojim tačno argumentima?

Predstava po tekstu Marčela nije igrana u Kruševačkom pozorištu FOTO: Facebook
Upravnik, jednostavno, nije želeo još potencijalnih problema, pa ih je predupredio da se ne bi naknadno kajao što nikome ne bi palo na pamet tek samo od sebe, i to je veoma bitno. Autocenzura nije samonikla biljka. Ona je UVEK ćerka cenzure, rođena u braku s realnim strahom.
Pozorište je kasnije bilo domaćin sramotne režimske izložbe “Necenzurisane laži”. Ljudi na to pristaju da ne bi izgubili posao. Samo, neko drugi gubi posao, gubi pravo na rad da bi ovaj prvi sačuvao stolicu. Društvo s takvim rezonom osuđeno je na propast, i ne samo moralnu. Dok god se ne naučimo solidarnosti, dok god ne shvatimo kako nema režima koji može da šikanira ogroman broj ljudi odjednom, dok god jedni prodaju druge da bi spasli sebe, mi ne zaslužujemo bolju svakodnevicu od one koju živimo. Mnogi će reći da pristaju na kompromise zbog svoje dece, ali baš time svojoj deci, i deci svih ostalih, grade katastrofalnu budućnost u zemlji bez kičme.
KRUŠEVACPRESS: Ima li umetnik slobodu izražavanja ili se i te kako mora paziti i “meriti” šta i koliko reći? Da li je umetnost u Srbiji danas cenzurisana?
MARČELO: Sloboda je temelj stvaralaštva. Hrabrost i plemenitost takođe. Individualna je odluka hoće li se ti postulati poštovati kao svetinja ili negirati. Svako za sebe, naravno, može odlučiti da bude apsolutno bilo šta – ali to ni za pedalj ne pomera istinu.
Kada Ana Brnabić laže kako cenzure u Srbiji nema, to ni za pedalj ne pomera istinu da je ima. Kada to čini njen bljutavo cinični šef, to takođe ne menja činjenicu da smo pritisak ili zabranu na svojoj koži osetili ama baš SVI mi koji imamo ikakve veze s javnošću – ukoliko smo ikad i igde javno primetili da je nešto trulo u državi ovoj.
Između ostalog, posao umetnosti jeste i da primakne ljudsku dušu istinama. Ako umetnik ne oseća to kao svoju dužnost, ako ćuti pred terorom kojem su izložene kolege, a posebno ako postane saučesnik onih koji strahovladu sprovode, to onda nije samo pitanje umetničke časti, već i one duboko lične. Sve to na stranu, treba razumeti.
Sloboda govora nije izum umetnosti, nego Ustavom zagarantovano pravo svih građana, baš kao i pravo na rad. Onaj ko ljudima ta prava uskraćuje ili ih po svojoj volji izobličava – time ne krši nekakav metafizički koncept jasan samo “ludim umetnicima”, nego zakon. 

 

HIMNA MARŠALA MITA

(iz predstave Doktor Nušić”)

 Refren:

Kupi je, plati je, urami je, okači je!

Zvanje je za svakoga, diplome su svačije!

Kupi je, pokaži je, maši njome, hvali se!

Dok budala uči, imam načine drugačije.

Ovde vlada maršal Mito, uzmi lepo plati je.

Kupi je, plati je, urami je, okači je!

Zvanje je za svakoga, diplome su svačije!

Neka uče samo oni koji bolje ne mogu.

Ako daju popust, kupi jednu i pašenogu.

Kupi je, pokaži je, maši njome, hvali se!

Dok budala uči, imam načine drugačije.

Ovde vlada maršal Mito, uzmi lepo plati je.

Kupi je, plati je, urami je, okači je!

Kupi sebi, bratu, sestri, uzmi i za svastike!

I ne štedi ambiciju, nemoj da si škrrrrt:

posle obične diplome, kupi sebi Drrrrrr!

 

Strofa:

Da l’ je to u redu, ljudi? Kažite mi pravo!

Dokle takav teror mudrih sa prepunom glavom?

Kočopere se pameću, ponose se stavom.

Dr, mr, t-rt, mr-t, k’o da je znanje važno!

E pa, ne može to tako, druže, sad je demokratija!

Svi smo sada jednaki, diploma je za svakoga!

Što da imaš samo ti? Zar zato što si učio?

Od knjiga oćoraveo dok si nauku dokučio?

Znanje, samo znanje, znanje – pa to je, bre, diskriminacija!

To je fašizam pametnih! Diploma treba da je svačija!

Znanje je k’o ljubav – izum sirotinje.

Oni to sve izokola, oni to sve sporije.

A ja volim da se mučim direktno, konkretno:

do diplome, prošao sam mito i rešeto.

Mesto da se maješ sa tom bednom polusvetinom,

stavi fino u kovertu mito, bekrijo!

 

Između:

Što da plaćam školarine i takse,

pa prevoz, pa obroke, cigare, pa kafe,

pa knjige, pa skripta, pa stalno svesku novu,

pa venerične bolesti u studentskom domu…

(a studentska poliklinika – to nije ni poluklinika,

pa moraš da odeš da te odere ona privatna!)

Pa kad položiš – da častiš, a sve kolege loču…

Kol’ko je to para, brašo, na ovu skupoću?

A kad se sabere tol’ko spiskane love,

za te pare mož’ da kupiš jedno tri diplome!

 

Refren:

Kupi je, plati je, urami je, okači je!

Zvanje je za svakoga, diplome su svačije!

Kupi je, pokaži je, maši njome, hvali se!

Dok budala uči, imam načine drugačije.

Ovde vlada maršal Mito, uzmi lepo plati je.

Kupi je, plati je, urami je, okači je!

Zvanje je za svakoga, diplome su svačije!

Neka uče samo oni koji bolje ne mogu.

Ako daju popust, kupi jednu i pašenogu.

Kupi je, pokaži je, maši njome, hvali se!

Dok budala uči, imam načine drugačije.

Ovde vlada maršal Mito, uzmi lepo plati je.

Kupi je, plati je, urami je, okači je!

Kupi sebi, bratu, sestri, uzmi i za svastike!

I ne štedi ambiciju, nemoj da si škrrrrt:

posle obične diplome, kupi sebi Drrrrrr!

 

 

 

 

Možda vam se dopadne i Više od ovog autora

Ostavite odgovor

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.

three × 5 =