Selo Obrež je godinama važilo za mesto dominantno naseljeno višečlanim porodicama, ali su, zbog iseljavanja i pada nataliteta, danas retke kuće, poput doma porodice Danilović, u kojima živi četvoro dece.
Strahovit pad životnog standarda kao neposrednu posledicu zabeležio je dramatičan pad prirodnog priraštaja. Briga o brojnom potomstvu danas predstavlja značajan teret, ali ljubav prema deci, neretko, ume i da od najskromnijeg porodičnog kutka učini toplo mesto za život. To je, uverava nas Slavica Danilović (48), slučaj sa njenim domom na periferiji Obreža. Sagovornica u našem istraživanju majka je čak šestoro dece. Dvoje, već odraslih, formirali su svoje porodice.
– Prvi suprug je rano preminuo od karcinoma, tako da sam se preudala i rađala četiri puta – priča za CINK Slavica Danilović. – Nije lako izdržavati svu tu decu. Svojevremeno sam radila u cementari u Vidovu, nekih šest godina kao domaćica i to po smrti supruga. Zaposlili su me da nam nekako pomognu. U Obrežu živim 14 godina i bojim se da nisam uspela da nađem stalni posao. Samo povremena angažovanja koja se “plaćaju” namirnicama. Nama je važno i da kilogram krompira unesemo u kuću, tako da se ne žalim kada plate i tako.
Porodica Danilović praktično živi od 19.000 dinara novčane socijalne pomoći. Već blizu pet meseci uskraćeni su za dečiji dodatak, budući da je je Slavica, kako kaže, izgubila dokumentaciiju. I ispunjavanje osnovnih birokratskih uslova kako bi se sa identifikacionim elementima nastupilo pred ustanovama zdravstvene zaštite, na primer, roditeljima može biti značajno otežano. Finansijska nestabilnost neretko otežava i porodici Danilović prikupljanje neophodnih obrazaca radi ostvarivanja naknada i pomoći koje propisuje zakon ili lokalna samouprava.
– Uglavnom se zadužujem kako bih podmirila najosnovnije potrebe porodice, plaćala, koliko je moguće, redovno struju, školske knjige od čega nisu oslobođeni – kaže Slavica. – Kada primim pomoć vratim dug. U međuvremenu, ukoliko šta zatreba, kao što je deo nameštaja ili šporet, ljudi su spremni da mi pomognu. Dobili smo i svinju kako bi imali za meso. Ima trgovaca voljnih da me sačekaju neki period kako bi platila. Uvek platim, trudim se da ispoštujem rok.
U trošnoj kući Danilovićevih, sa dve jedva uslovne prostorije i kuhinjskim delom, odrastaju Desanka (15), Uroš (14), Dragoljub (9) i Jelena (6). Najstarija ćerka desna je ruka majci u poslu.
– Pomažem mami koliko mogu i znam – kaže Desanka. – Kada je bila bolesna, merila sam joj pritisak, mesila hleb, ložila vatru i brinula o mlađoj braći i sestri. Vidim da se mama dosta muči zbog nas i zato ne bih volela da se rano udam i zasnujem porodicu. Možda kad budem imala svoje parče hleba. Želela sam da budem frizer, ali ipak ću se spremati za kuvara.
Ponekada Slavica uspeva da zaradi simbolične prihode radeći u nadnici. Ali, deci uvek treba nešto. U trenutku kada je ekipa CINK-a posetila njihov dom štedeli su za Uroševe naočare.
– Najviše nam treba vode, jer je pregoreo motor na pumpi i rekli su mi da je to skupo da se popravi – priča majka. – Svojevremeno smo se uselili u ovu kuću čuvajući jednog starijeg čoveka. Prodala sam staru. Uvek treba ulaganja. Sredila sam plafon i neke druge stvari, ali sve je dotrajalo.
Mališani sanjaju novu obuću i odeću i veruju da će jednog dana živeti bolje.
– Voleo bih da se bavim mašinstvom, vozio sam nekoliko puta traktor – kaže Uroš. – Brat mi je dao svoj “torpedo” i mislim da sam savladao oranje. Baš mi se to dopada.
Dane deca provode igrajući se sa vršnjacima. Sve je teže naći društvo, jer je najmlađih sve manje u Obrežu. Prepreke su jasne za decu, majke, ali i porodilje. Slavica se priseća da i održavanje trudnoće i sam porodođaj mogu biti problem u malom mestu.
– Ćerku Desanku i sina Uroša rodila sam u Paraćinu, Dragoljub je rođen u kruševačkom porodilištu, a najmlađa, Jelena došla je na svet u našem Domu zdravlja – govori majka šestoro dece. – Iako su ti porođaji naporni, čak i kada se teško kasnije živi, shvatiš da sve u životu moraš da žrtvuješ zbog potomaka. Uvek bih rodila ponovo toliko dece. Ona su najveće bogatstvo. Nema stvari koji majka ne bi za njih učinila. Znam neke žene, nerotkinje, koje su uskraćene za majčinstvo. Imaju sve uslove za negu i brigu, imaju želju da bebi pruže ljubav, ali nije im se dalo. Velika je to muka.
Poslednjih godina glasniji dečiji žagor ne čuje se često u varvarinskim selima.
– I kada je svađa u kući i kada me ponekad, onako dečije izvedu iz takta, pa na njih dignem glas – i to je život u velikoj porodici – kaže Slavica Danilović. – Naši ljudi vole da imaju dosta dece, uvek im se raduju, ali to više nije sudbina ovog naroda. Nikada nisam čula da me ljudi kritikuju što sam imam brojno potomstvo, da mi prebace što moram da se mučim zbog njih.
I Slavičine rođene sestre imaju velike porodice, zajedno su doprinele natalitetu sa čak dvanaestoro dece. Koliko je to u kontekstu poslednje statistike i to isključivo u okvirima sela Obrež usamljen primer, najsrećnije svedoče poslednji podaci nadležne mesne kancelarije gde rođenja deteta prijavljuju, pre svega meštani, sa prebivalištem u dijaspori. Izvor Matičnog odeljenja MK Obrež barata sa tek šest beba rođenih u 2015. godini, a na teritoritiji koju pokriva isto matično odeljenje, preminulo je 42 lica.
Comments are closed.