GLUMICA JOVANA PETROVIĆ, UNUKA LEGENDARNOG ČKALJE: “Deda je imao divne priče iz Kruševca ali ne i prijatelje!”

Sa glumicom Jovanom Petrović, unukom legendarnog Čkalje, razgovarali smo o njenom dedi, njegovom odnosu prema Kruševcu, kako je veliki šeret smislio priču da “podbode” Miloševićev režim…

Da li ti je činjenica da si unuka najpoznatijeg komičara na prostorima bivše Jugoslavije više pomogla ili odmogla životu i karijeri?

Prijemni  na FDU sam položila iz drugog puta, dakle protekcije nije bilo. Prvi put, verovatno, nisam bila dovoljno spremna iako sam ušla u uži izbor.

Bilo je podbadanja i zajedljivosti u smislu “Eto, neki se bore za naslovnu stranu sa 40, a ja sam je imala sa osam meseci. Ćaleta (Čedomir Petrović, sin Miodraga Petrovića Čkalje, pr. autora) su stalno upoređivali sa dedom, iako su dijametralno suprotni, kao “ali, Čkalja je bolji”. Nailazili smo na komentare “Šta ćete nam sad i vi, cela familija”…

Bila sam i ponosna i trpela. Bilo je teže od obdaništa pa nadalje. Stalno ljudi misle da imaš neke benificije, a ti imaš samo to što ti je deda poznata ličnost, otac se bavi isto tim poslom, u tom si okruženju kao što je inženjer u društvu inženjera…

Kada sam došla u pozorište prihvatali su me kao svoje dete. Prvi angažman mi je bio u JDP.  Nije uopšte bilo protekcije, direktno su me zvali drugi ljudi. Dosta sam radila sa tatom, a imala sam sreće da radim i sa dedom. Tata je ozbiljan dok radi, a deda i ja bi se malo zezali, malo “hvatali ladovinu”.

Rođena sestra mi je likom isti deda, ja sam karakterom, mada svi porodično imamo vilenilo u očima! Sestra je mlađa godinu dana od mene. Ćale i keva su kao klinci obavili to. Ćale je bio treća godina akademije, keva četvrta godina medicine.

Koliko si, kao dete, bila svesna popularnosti i sveopšteg obožavanja svog dede?

Bila sam, kako da ne budem. Ljudi te sreću na ulici dok šetaš sa njim i govore to.  Bila sam itekako svesna da ga vole kao što sam kasnije bila svesna da ga neki ozbiljno ne vole.

Ja sam mislila da deda širi pozitivnu energiju, da je smeh zdravo osećanje. Zvali su ga po bolnicama, mnogi su imali poslednju želju da njega vide i deda im je to ispunjavao.

Naučio je oca i mene da nikada ne odbijamo nekog na ulici za autogram, da treba da staneš, popričaš. Osnovna pristojnost!

Ovi što ga nisu voleli, da li zbog ljubomore ili autoreklame, prebacivali su mu da je to mazanje očiju javnosti.  Svi znamo da kroz humor može najviše i najbolje da se kaže da niko ne može tebi ništa da kaže i zameri. “Jao, mislim, humorista, zabavljač”, na takve sam naletala.

Koliko je Čkalja osećao Kruševac kao svoj grad?

Stalno je imao neki loš osećaj. Nekako je Kruševac bio najmanje njegov, a trebao je biti najviše. Ne znam, možda je on i suviše očekivao od Kruševca. Bio je razočaran u te političare, jer je čuo mnogo raznih stvari koje nije iznosio. Ja kad ga pitam on samo kaže “Pusti, samo dalje odatle”. Mama mu je preminula 1973. godine. Deda mi je rekao da kad je otišao iz Balšićeve ulice nikada se više nije vraćao. Ona kuća u Balšićevoj nije ta kuća. Bolelo ga je. Mislio je da će ljudi iz Kruševca biti ponosni. Čuo je razne abrove, nervirala ga je zaostala sredina, a mnogo je verovao u Kruševljane. Znao je da imaju šlifa, ali i da su zajedljivi. Nije voleo da priča o tome. Čuo je razne stvari koje nije iznosio nama. Znam da je patio, pogotovo za običnim narodom.

On se odrekao i sve svoje imovine u Kruševcu. Dolasci kod baka Nade, dedine starije sestre, i baka Stake u Ivankovačku ulicu bude mi uspomene. Sećam se bašte, pri samoj Bagdali, dunje u dvorištu. To je meni bilo selo. Više nema ni Nade ni Stake, nemamo više familije u Kruševcu odavno, ali osećaj te vuče. Pričaš o pradedi, prababi, to  je tvoje nešto. Uvek kad dođem odem na groblje.

Kruševac nema festival posvećen svojim glumačkim veličinama među kojima je i Čkalja. Šta misliš o tome?

Bilo bi strašno, recimo, da deda dobije festival, a ostali da ne dobiju. To bi bio pakao! Fanovi ovoga ili onoga bi se bunili. Ni deda to ne bi voleo, jer nije voleo nagrade.

Ja i tata nismo u tome da se pokrećemo. Danas čim umre neki glumac diže se spomenik, daju nagrade…

Trebali bi da izrade statue, moderne, u nekom pokretu iz neke predstave, karakterističnim pokretima. Nemaju ideje, a to može da se uradi u običnom aluminijumu. Sve može da se napravi ako imaš volju. Bez dobre volje možeš ovako stotinu godina.

Čudi me da Kruševac ne može da napravi akciju tipa ispred pozorišta “ajde da zahtevamo to i to”. Ili peticije da se potpišu, pa ko hoće neka potpiše…

Ima toliko dobrih glumaca da može da se napravi turistička atrakcija obilaska njihovih rodnih kuća, ekskurzije…Ili da se 1. april obeležava i kao Čkaljin rođendan da ljudi izađu napolje, da se napravi nešto.

Treba da se istražuje to podneblje. Deda je pričao “Kad ti Kruševljanin zavuče, od toga ne možeš da se oporaviš nikad”. Nušićevski grad sa puno duha.

Deda je imao divne priče iz Kruševca. Prijatelje ne! Teta Rada Savićević, takva glumčina se ne rađa dvaput. Đuzu sam volela, a bio je muž dedine najbolje prijateljice. Svi su oni bili ovde na Čuburi.

U Kruševcu su po velikanima nazvane neke sporedne ulice, sokaci?

Čula sam za tu bruku! Ćale hoće da zove ove iz opštine da se to poništi, da nema te ulice. Neko je na Instagram stavio klip iz te ulice. Neka izlokana, sa barama, 50 metara, puteljak neki. “Pogledajte na šta ovo liči”. Nama kao porodici je reakcija bila da umremo od smeha, jer znam da bi deda crko od smeha. Rekao bi “Ma pustiiiii, neka”.

Kako je reagovao deda na tvoj uspeh?

Vratio se u pozorište posle dugo vremena. Bio je ponosan, ali nije hteo da dođe na premijeru.

U javnosti se često pričalo kako se Čkalja i Pavle Vujisić, legendarni Paja i Jare, nisu voleli?

Voleli su da se čuju, vodili ozbiljne razgovore, nikakva mržnja nije postojala. Ćale je rekao “Neka se dva glumca mrze, ali da naprave tako nešto dobro i biće super”. Deda jeste imao svoje žute minute, crne dane. Sedi sam, ima svoje vreme, ali to svakome treba, ponekad.

Pisalo se da je Čkalja umro tužan, u bedi, usamljen?

Tačno je da ga niko nije ispratio kada je otišao u penziju. Samo čuvar koji je rekao “Želim vam sve najbolje”. Zakleo se da neće nikad da kroči u BDP gde je proveo radni vek. Toliko je to teško njemu padalo da nije mogao da gleda moju premijeru u istom pozorištu.

Tužan? Zamisli pored mene da bude tužan! Lupetaju gluposti! Bila je 1998. godina. Nije moglo ništa da se kaže protiv Slobe, bilo koga, diktatura…Javi se žena iz nekih novina da dođe. Ja kažem dedi da da podršku opoziciji. “Napiši da, eto, jedva krpiš kraj sa krajem, jedeš kosti, malo gricneš iz kontejnera”, kao da ispadne fora. Istina je da to nije bio on, nego je progovorio u ime hiljade, miliona penzionera, umetnika. Deda je, hvala Bogu, imao nas, imao penziju, baba imala penziju, ali hteo je da podbode još malo vlast Miloševićevu. Sada oni vade taj intervju, krpe ga. Naš narod je bukvalista! Ja mislim skapiraće, znaju dedu kakav je šaljivdžija, ali…