Новинарка и уредник Мреже за истраживање криминала и корупције (КРИК) кажу да је потребно мењати судску праксу и начин процесуирања претњи новинарима, јер се кривично гоне само они који претње напишу или изрекну директно, без обзира што понекад оне најопасније долазе у много суптилнијим формама
Милица Војиновић једна је од три чланице редакције КРИК-а којима су обијени домови. Војиновић верује да у њену породичну кућу нису провалили лопови – провалник је чак оставио и новац на кревету.
„Ја сам имала то непријатно искуство као једна од три особе у нашој редакцији чија је кућа била обијена, да ми је неко провалио у кућу под некаквим врло сумњивим и врло чудним околностима где је одређена сума новца остављена на кревету, па је јако чудно да је то неки лопов који не краде“, каже она.
Новинарки КРИК-а Драгани Пећо непозната особа је провалила у стан и испретурала ствари у јулу 2017. године. Породична кућа Милице Војиновић обијена је у октобру 2019, а у стан Анђеле Митровић, менаџерке друштвених мрежа ове редакције, проваљено је у новембру 2020. године.
За ове три провале још увек нико није одговарао, а Војиновић су полицајци, како каже, чак и убеђивали да случај нема везе са њеним послом.
„Наравно да ту провалу са већом сигурношћу могу да вежем за посао и мислим да је имало везе са послом и да је била нека врста упозорења или нечег сличног. Ту врсту стреса и некаквог притиска које сам доживела током тих пар дана када се провала догодила не бих пожелела ником“, додаје она.
КРИК мета дигиталних претњи, прорежимских таблоида и СЛАПП тужби
Редакција КРИК од оснивања је на мети прорежимски таблоида, а међународне организације неколико пута су до сада реаговале због кампања којима су изложени.
Против новинара и уредника КРИК-а поднете су десетине такозваних СЛАПП тужби, односно тужби којима није циљ задовољење правде већ застрашивање и ућуткивање новинара.
Дигиталне увреде и претње прате објављивање готово сваког текста КРИК-а. Стеван Дојчиновић, главни и одговорни уредник овог портала, каже да их је једном у само 24 сата стигло више од сто.
„Када је било објављено да сам провео једну ноћ у притвору у Русији… Када сам се вратио у Србију, кад сам отворио своје социјалне мреже, Фејбук, Твитер, остале – то је било преко стотину претњи. Значи, причамо у току једног дана – преко сто претњи“, присећа се Дојчиновић реакција на вест да је задржан на аеродрому у Москви 2015. године.
Он је тада требало да одржи предавање на Факултету за новинарство у Вороњежу. Међутим, он је задржан у аеродромском притвору по слетању, забрањен му је улазак у Русију и послат је назад у Београд.
Новинари обесхрабрени да пријаве претње
Чланови редакције дуго нису пријављивали претње које су добијали. Дојчиновић каже да су се осећали обесхрабрено након што прве поднете пријаве нису решене.
„Након што је основан КРИК, ми смо пријавили прве две претње које смо добили, то је био октобар 2016. Ништа није урађено по том питању, јер тужилаштво још увек чека ИП адресе налога са којих су претње биле упућене, иако се на профилима са којих су претње биле упућене јасно препознају лица, објекти“, објашњава Дојчиновић.
Он каже да је редакција поново почела да пријављује претње тек прошле године.
„Можда смо пријавили још четири или пет случајева. Од тог броја, само један је завршен, где је особа осуђена условном казном. Наравно, неке су и одбачене из мени потпуно чудних разлога“, каже он.
Војиновић каже да КРИК пријављује само „отворене и директне претње“. Пријава за обијање стана је једина коју је када су у питању претње упућиване лично њој. Међутим, у име редакције подносила их је неколико пута.
„Знамо из других случајева да суд и тужилаштво не признају уколико вам неко није буквално рекао: „убићу те, пребићу те“ и тако даље. Тако да знамо да нема поенте пријављивати нешто иоле суптилније. Мислим да је стање у правосуђу поводом тога тотално катастрофално и да ни на који начин нисмо охрабрени да то пријављујемо“, каже она.
Озбиљност претње зависи и од тога ко ју је изрекао
Дојчиновић сматра да је неопходно променити праксу процесуирања претњи новинарима. Он каже да се „озбиљност саме претње не мери се само по ономе што је речено“, већ и по томе ко је претњу упутио.
„Начин на који се судови постављају – да желе да имају експлицитне, јасне претње до краја да би их уопште узели у обзир, и тужилаштво и судови у ствари… води пракса ка томе да ће они најниже разредни појединци, они који прете из неке фрустрације и који су вероватно најмање опасни, значи појединци који имају најмање шансе да у ствари повреде, они ће можда најгоре проћи, макар ће их неко процесуирати.
„Сад они довољно паметнији, онај који зна да то софистицирано уради, он једноставно неће бити процесуиран. Тако да пракса не функционише како треба“, објашњава он.
Дојчиновић верује да тако најопасније претње заправо остају ван домашаја правосудног система.
„Добро је да се прича о претњама, али не желимо да направимо ситуацију такву да када неком од колега стигне озбиљна претња из мафијашких кругова, да је само сведемо под остале претње. Јер један одсто тих претњи је смртоноснији од ових 99 одсто“, каже он и додаје да новинари сами треба да сазнају ко им прети, шта та претња значи и колико је озбиљна.
Комплетан текст можете прочитати ОВДЕ.
Comments are closed.