Evidentno je da mladi u Kruševcu i okolini, kao i čitavoj Srbiji, sve više i češće piju pa se nameće pitanje šta se čini da se ova negativna pojava spreči?
Koliko mi kao društvo posvećujemo pažnje problemu alkoholizma kod mladih?
“Ne možemo da kažemo da se pojedine institucije ili pojedinci ne bave ovom problematikom. Postoje edukacije po školama, više kroz raznorazna predavanja, ali ne postoji timski rad što je, naravno, preko potrebno. Kao neko ko se bavi ovom problematikom ne znam ko još radi edukacije za učenike, a trebalo bi da znam. Nismo povezani sa MUP-om, a trebalo bi. Ministar zdravstva je nedavno naveo da će se ti timovi uskoro formirati, da će postojati timski rad, da će edukacije po školama biti obavezne, da će se Ministarstva i prosvete i zdravstva i Ministrastvo pravde i socijalne politike na svaka tri meseca obaveštavati koliko je učenika obuhvaćeno ovim radom. Tako da će se, nadam se, uskoro pokrenuti i zaživeti ova ideja”, ističe Violeta Milićević, sociološkinja iz Zavoda za javno zdravlje.
Alkoholizam je uzeo maha a Srbija je postala zemlja u kojoj je umereno pijenje društveno prihvaćeno.
“Treba odrediti granicu gde je to društveno prihvaćeno umereno pijenje od onog pijenja koje vodi alkoholizmu. Nije mali broj slučajeva u porodici, gde roditelji deci od 7 ili 8 godina ponude penu piva ili vino da probaju, a kad se dete namršti na ukus ovih pića oni mu se podsmevaju, kritikuju. Ili kada se jedan adolescent opije prvi put uglavnom su očevi ponosni na svoje sinove koji tako postaju “zreli” ne razmišljajući o tome da svako opijanje vodi ka tome da postane zavisnik”, ističe Violeta Milićević i nastavlja.
“Zavisnik se ne postaje preko noći. To je jedan proces ali ako smo mi opravdali svako pijenje sopstvenog deteta time da je to mladost – ludost, da je to karakteristika mladosti, da kroz to svi moraju da prođu, da je dobro da prođu, onda navodimo našu decu da je alkohol nešto što je poželjno, što je zdravo, popravlja krvnu sliku, što opušta itd. Formiranjem takvog stava kod dece ne možemo ništa drugo da očekujemo nego da dete počne da pije u 13-oj, 14-oj godini, što istraživanja i ukazuju, i da već u 27 postane lečeni alkoholičar“.
Violeta Milićević je koordinatorka za zdravstveno-vaspitni rad i priznaje da saradnja institucija nije na najvišem nivou.
“Saradnju uspostavljamo povremeno. U više navrata smo zajedno radili kampanju za borbu protiv side i uglavnom se na tome i završavala naša saradnja. Što se tiče bolesti zavisnosti do sada nismo radili zajedno ali su oni, naravno i mi, otvoreni za saradnju to nije sporno. Jednostavno treba da se uspostavi bolja koordinacija i da se zajednički uključujemo u neke aktivnosti. Problem je i ljudstva, odnosno nedostatak kadra. I njih je tamo malo, nas je ovde malo. Nije problem uspostavljanja saradnje, problem su kapaciteti. Tu bi trebalo da se uključe i Bolnica i Centar za socijalni rad. Kad su bolesti zavisnosti potreban nam je i MUP. Imamo najavu i nadam se da će oformiti timovi za rad“, zaključuje Violeta Milićević.
Pedijatar Gordana Aleksić naglašava da se starosna granica za prekomerno konzumiranje alkohola spušta i da je neophodno delovati kako bi se to predupredilo.
“Starosna granica se spušta i moramo videti šta ćemo s tim. Sve je veći broj devojaka odnosno devojčica koje konzumiraju alkohol. Imate fluktuacije, pomeranja čim sam ja uočila i moje kolege, znači nešto se tu dešava i nešto treba preduzeti. Multisektorska saradnja postoji, ne možemo da kažemo da ne postoji, jer mi svi znamo ko radi koji deo posla i mi to završavamo. Mislim i da je problem prepoznat, samo mislim da mnogo više ljudi treba da učestvuju u tome. Znači, i kad je u pitanju zdravstveni sektor, i kad su pitanju roditelji, više aktivnosti, više medijskog praćenja svega toga”, ističe dr Aleksić.
Ona smatra da se mladima mora ponuditi odgovarajuća alternativa.
“Mladi moraju da imaju alternativu i da budu informisani. Alternativu tipa “Neću da konzumiram alkohol, bolje da se bavim sportom” ili nešto što je njima aktuelno. Ne možemo da im nudimo nešto iz naše perspektive, moramo da prepoznajemo potrebe mladih, da ih udaljimo od datog problema.
Mislim da je sam pojam „zdravlje“ devalviran. Nama je sve bitnije od zdravlja. Ako se vi dobro osećate i ako vam je dobro tog trenutka nebitno je šta ste narušili koliko god da imate svest o tome. Dakle, moramo da im nudimo alternativu, informacije i da vršnjačka edukacija bude nešto što što je u centru zbivanja. Uticaj vršanjaka je jači i vršnjaci treba da edukuju vršnjake. Osim toga, ne postoji izraženi volonterizam u društvu kao društvu. Mi možemo kao porodica, kao društvo, da organizujemo, recimo, subotu kao dan posvećen jednoj akciji. Pa sledeće subote, sledećeg meseca bude nešto drugo, prosto da svi učestvujemo. Znate, to je ono kad smo svi tu zajedno, i mala deca, i adolescenti, i roditelji, i stručna lica. To opet ima neku drugu sliku.
Adolescenti ne razmišljaju o posledicama narušavanja zdravlja, ne shvataju da će se vremenom suočiti sa posledicama činjenjem ili nečinjenja, ali mi smo opet tu na neki ne klasičan način. Mi moramo da idemo korak napred u odnosu na adolescente. Mi odrasli moramo da predupredimo sve ono što može ili ne mora da se desi”, jasna je dr Gordana Aleksić.
Doktorka Gordana Simić, načelnica Službe hitne medicinske pomoći, smatra da javnost ne posvećuje dovoljno pažnje alkoholizmu među mladima.
“Ovo je prvi put da se neko interesuje za tu temu. Niko nije postavljao takvo pitanje. Ja lično, pošto sarađujem sa Centrom za sručno usavršavanje, imala sam rad za edukaciju zdravstvenih radnika i vaspitača ali odziv je bio vrlo mali. Imala sam samo dve realizacije u Kruševcu i dve van Kruševca. Oni koji su slušali bili su oduševljeni. Dakle znamo štetno dejstvo duvana, alkohola i psihoaktivnih supstanci pa kako ćemo dalje da se ponašamo. Pošto su oni u dodiru sa mladima, njihova obuka nije samo obuka prema deci sa kojom rade nego obuka i za svu maloletnu decu”, govori o svom iskustvu dr Simić.
Ono što je zabrinjavajuće iz prakse je da se u poslednje vreme sve češće opijaju devojčice ili adolescentkinje i da pod dejstvom alkohola ulaze u fizičke sukobe.
“Kao da ponašanjem odgovaraju svojim vršnjacima, dečacima, kao da ih u nečemu kopiraju, kao da ono što je nekad bilo rezervisano tipično muškom ili tipično ženskom ponašanje, to se sve izmešalo i ne znate šta od koga možete da očekujete. Što se tiče samog prihvatanja od strane društva ne mislim da je alkoholizam prepoznat kao ozbiljan problem. Više se društvo fokusiralo na neke druge oblike zavisnosti. A, što se tiče samog alkohola to prepoznaju tek u nekom možda odraslom dobu kada značajno utiče na funkcionalnost odnosno na poslovnu efikasnost i ugrožava radni proces”, priča dečiji psihijatar dr Dragan Dronjak.
Doktor Dronjak smatra da za međusektorsko delovanje ne samo po pitanju alkohola već i po pitanju nekih drugih društvenih, socijalnih problema ima dosta prostora.
“Nekako mi se čini da nema ni posebne želje ni inicijative da se problemi rešavaju. Ovo je jedna velika pretpostavka, možda iza svega stoji neka velika industrija, finansijska korist ili dobit. Da nema tih mladih ljudi koji su skloni da popiju kome bi prodali piće? U nekom dobu, ranom punoletnom 20 i nešto godina videćete da ima više devojaka koje konzumiraju alkohol i da mladići koji ranije počnu sa konzumacijom jednostavno prestaju, ali ne samo sa alkoholom nego recimo i sa pušenjem. Hoću da kažem da to neko promišljanje kad, šta, kako, u tim godinama dođe, da ja to ne želim da popijem ili vodim računa počeo sam da vozim ili imam brigu o tome i tome. A dok kod mladih, kod adolescenata toga nema, nema kontrole. Znači, želim sve sada, odmah želim da probam sve od života“, zaključuje dr Dragan Dronjak.
Comments are closed.