“Ispričaću ti moju priču, jer sad mogu da pričam, sad sam stara, sad niko nema uticaja na mene, a i zato što ne želim da se takve stvari dešavaju našim devojkama.Mislim na naše Ciganke, ili kako vi to sad kažete Romkinje.”
“Imala sam srećno detinjstvo. Moja porodica je u to vreme važila za jednu cenjenu, bogatu romsku porodicu u Skoplju. Imala sam stariju sestru i mlađeg brata. Svi smo bili voljeni, čuvani, lepo obučeni, išli smo u školu. Bili smo lepo vaspitani i poštovali smo starije. U to vreme je bilo veliko poštovanje prema starima, sada toga nema.
Moj deda je bio poznat trgovac, putovao je svuda i imao mnogo prijatelja. Dolazili su ljudi sa svih strana. Jednog dana je došao iz Srbije jedan čovek sa svojim sinom koji je učio neke škole. Zamolio je mog dedu da povede malo računa, jer on ne poznaje dovoljno grad, pa da mu se nađe tu kad zatreba.
Tako je i bilo. Taj čovek je stalno dolazio i dugo su pričali sa mojim ocem i dedom. Ja sam bila mala, trčala sam okolo, dok je moja sestra već počela da se sklanja u drugu sobu dok su oni tu, tako joj je baka govorila. Ja tad nisam ništa znala, ali znam da je sestra bila nekako tužna. Prošlo je možda godinu dana, kada je moja sestra počela malo češće da izlazi, kod drugarica, u kupovinu, kasnila je iz škole.
Onda su usledile batine, doznali su moji da ima momka. Nisu joj davali ni u školu da ide. Posle nekog vremena, krenula je u školu i jednog dana se više nije ni vratila – udala se. U kući je bio haos, plač, vika, svađa…
Ništa … prošlo je neko vreme, smirila se kuća. Sestra nije dolazila kod nas, samo smo ja i brat išli da je posećujemo. Ja sam tada imala 15 godina i bila sam miljenica u kući. Onda je jednog dana došao opet onaj čovek iz Srbije. Mene su odmah uveli u drugu sobu. Satima su razgovarali, a majka i baka su samo ulazile i izlazile iz sobe gde sam ja bila. U jednom trenutku su mi rekle da stavim maramu na glavu i da izađem i poljubim ruku onom čoveku. To sam i uradila, a oni su mi dali blagoslov. Ustvari, to je bila moja udaja. Moja sestra je bila obećana za njegovog sina, kako se ona udala moji nisu imali izbora nego da daju mene, da se ne bi obrukali.
Odoh ja za Srbiju. Kad se samo setim, nikog nisam poznavala, bila sam stranac. A za prvu bračnu noć da ne pričam, to je bilo strašno, pa i druga, i treća…..a onda sam navikla.
Moj muž je bio mnogo loš, mnogo me je mučio. Sećam se, bila sam trudna sa prvim sinom kad je uzeo užareno gvožđe iz kovačnice, jer su se time bavili njegov otac i stric, i hteo da me probode u stomak. Spasila me je jedna komšinica. Kad su moji dolazili, glumili smo da je sve u redu. Moj muž je govorio mom ocu kako ovde ne može da radi za ono što se školovao. Jednom prilikom je došao moj otac i ponudio mu da odemo da živimo u Skoplju, da mu je našao posao.
Mojoj sreći nigde kraja, opet sam bila u mom dvorištu, ali sada sa mužem i dva sina. Moja sestra je imala dve ćerke, sa kojima se vratila u porodičnu kuću posle razvoda. Živeli smo svi zajedno, moj suprug je radio i taman je sve nekako krenulo lepo, on se razboleo i umro. Ostala sam udovica sa dva sina.
Bez obzira šta smo proživele, i ja i sestra smo bile jake, zaposlile smo se, radile smo u bolnici kao čistačice i tako i stekle penziju. Decu smo oženile, udale, dobile ununiće, ali se nikad nismo preudale.
Istinite priče iz zbirke „O tome se ćuti“ KruševacPress objavljuje u saradnji sa Udruženjem žena „Romani cikna“ koje je izdalo zbirku.
Comments are closed.