ODLAZAK MLADIH IZ MANJIH SREDINA – POSLEDICE PO STARIJE:  Kad tišina govori

U poslednjih desetak godina migracija mladih ljudi iz malih sredina postala je ogroman društveni problem koji pogađa mnoga mesta u Srbiji uključujući i malu opštinu Ćićevac.

Odlazak mladih u potrazi za boljim životom, obrazovanjem, zapošljavanjem, ima velike posledice ne samo po mesto koje ostaje pusto već i po starije osobe koje ostaju same, bez potrebne podrške ali i bez socijalne povezanosti koja je ključna za kvalitet života. Stari ljudi koji nemaju mogućnost preseljenja u veće gradove i često bivaju prepušteni sebi samima, brojeći dane kada će njihovi najbliži iskoristiti slobodan vikend da ih posete.

“Nekada je kuća bila puna deca, moji unuci, dragi ljudi iz komšiluka, svi smo se okupljali, znali smo da ostanemo i do kasno u noć iako smo ranom zorom morali da idemo na obavljanje poljoprivrednih poslova. Ni kuće nismo zaključavali. Kada ti nešto zatreba uvek si  mogao da odeš do komšinice i pozajmiš kašičicu kafe ili šolju ulja za ručak iako ona nije tu. Kada se samo setim koliko sam dnevno kafa kuvala a sada, jedna kesica traje i po nedelju dana.” ovako nam svoju priču započinje baka Radica, sedamdesetšestogodišnja meštanka Ćićevca.

Opština Ćićevac spade među opštine koje su jako pogođene odlivom stanovništva. Prema podacima popisa iz 1981. godine ova komuna u srcu Srbije imala je 12.568 stanovnika dok je u 2023. godini to svedeno na 7.836 osoba. Prosečna starost stanovnika ćićevačke opštine je 46 godina. Stariji od 65 godina čine čak 26% ukupnog broja stanovnika.

Nekada velika porodica na okupu, do pre par godina ova kuća je brojala osam članova, sada se svela na baka Radicu. Svi ostali su otišli u veće gradove u Srbiji i inostranstvu a baka ostala sama kao glava porodice da čuva svoje ognjište. Veruje da će doći neko bolje vreme, da će sela opet biti puna i da mladi ljudi odlaze samo kako bi našli neke bolje prilike za zaposlenje ali da se svi vrate kući jer je tu najlepše.

“ Verujem da bi mnogi želeli da se vrate barem na neko vreme, ako ne zauvek. Ako bi se otvorile nove fabrike i  radna mesta mladi bi mogli da nađu poslove u struci i ovde. Mi stariji nekada to nismo ni gledali. Uglavnom smo svi radili poljoprivredu, bilo je i obrazovanih ljudi ali je i za njih bilo poslova. Danas se deca i mladi školuju, uče i svi hoće da žive lepo i da se ne muče. Od poljoprivrede svi beže. Niko to više neće ni da radi. Mnogi kažu i da je sramota a gde ćeš veći ponos nego biti domaćin i svoj gazda. To se nekada najviše cenilo”.

Priseća se da je u njenoj ulici do pre deset godina živelo trideset i šest ljudi a da danas u istoj živi svega dvanaest, da su neke kuće ostale prazne i da prođe i po par dana a da joj niko ne svrati i ne pita ni kako je.

“Moja deca i unuci ne dolaze baš često. Svi su zauzeti i ja ih razumem, imaju i oni svoje poslove i probleme. Čujemo se preko telefona i važno mi je samo da su dobro. Ne zovem ih ni ja stalno, znam da ih to opterećuje. Dođu i oni nekada za vikend ili praznike budu tu po par dana, srce mi bude puno, pa odu. U komšiluku imam i mlade ljude ali deca gledaju svoje društvo, tako da najveći prijatelj, pogotovo u zimskim danima, mi bude televizor koji je uvek uključen, čisto da pravi buku da se ne osećam usamljeno. Iako sam penzioner, kada je lepo vreme idem i u nadnicu, pomažem ljudima oko seoskih poslova, koliko god mogu. To mi je najbolji vid druženja, ispunim sebi dan a i okružena sam ljudima. Najgora je samoća, pogotovo uveče kada ne možeš da zaspiš pa kreneš da razmišljaš o svemu”,  zaključuje ova meštanka.

Odlivom mladih najviše su pogođena sela. Tako je, na primer, selo Braljina sa 259 žitelja 1971. godine svedeno na nešto više od 50. Trubarevo, koje je posle Drugog svetskog rata imalo više od 500 duša, sada ima samo 72 stanovnika od kojih su tri četvrtine stariji od 60 godina!

Iako u poznim godinama, baka Radica  ne krije da ume često da ode do prodavnice i kupi namirnice svojim komšijama koji su sami ali zbog bolesti nisu u mogućnosti da odu do obližnje prodavnice. Imaju i oni ljude koje ih obilaze jednom nedeljno i kupe im sve što je potrebno, ali uvek tu iskrsne nešto dodatno. Ističe da je u velikoj prednosti jer je “zdravlje dobro služi” i da bi sve bilo dodatno teže da je bolesna i da ne može da “posluša sebe”.

“Iako izgleda da ide na gore i da će sela potpuno izumreti ja ne gubim nadu i verujem da dolazi bolje vreme. Život na selu iako je tiši i usamljeniji nosi sa sobom i svoje vrednosti kao što su ljubaznost, poštovanje među ljudima kao i želja da se svima pomogne. Možda nisu svi tu koji su davali dušu ovom mestu ali to ne znači da u budućnosti nećemo biti svi na okupu” kaže sa blagim osmehom.

Prisetila se i, kako kaže, nekih srećnih vremena kada su se ljudi međusobno pomagali u svim poslovima od setve do organizovanja velikih proslava. Vreme kada su se svi dobro poznavali, kada je svaki komšija znao šta ti treba i kako može da ti pomogne a da su danas ljudi više zatvoreniji i okrenuti sebi a da je mladima potrebno mogo više nego nekada. Nada se da će u budućnosti mladi početi da prepoznaju vrednosti života na selu i da će koristiti svu modernu tehnologiju koju imaju i uslove za rad kako bi poslove obavljali lakše.

Dok gleda kroz prozor svoje kuće, sa koje se prostire pogled na puste ulice i poneku praznu kuću, ona zna da selo ne može da oživi samo od želja i da su potrebne konkretne promene kao što su nova radna mesta, bolja infrastruktura, ulaganje u obrazovanje i obrazovni sistem koji bi mladima omogućio da se vrate sa znanjem i veštinama potrebnim za modernizaciju sela. Samo tada će, veruje ona moći da se stvori prostor za novi početak.

“Ovaj kraj možda sada deluje pusto, ali ja verujem da će ponovo zaživeti i da će mladi shvatiti vrednost toga da imaš nešto svoje i da se ne živi samo u Beogradu”.