SVE MANJE MLADIH OSTAJE U KRUŠEVCU: Živeti dostojanstveno od svog rada
Kada se govori o posledicama migracija, uvek se naglašava ugrožen ekonomski i demografski opstanak zemlje, a gotovo nikada se ne priča o benefitima onog koji odlazi.
Kruševljanin M.K. je sa devet godina napustio Srbiju, što mu je, kako kaže, osiguralo kvalitetniji život.
– Sa majkom sam otišao iz Srbije još kao dete, pa ne mogu da kažem da li mi je odlazak iz domovine tada doneo bolji život. Sada, sa 32 godine, siguran sam da jeste.U Holandiji je neuporedivo bolji životni standard, daleko su veće mogućnosti za zaposlenje i napredovanje, znatno je razvijenija ekološka svest i građana i države, dostupnost institucija i ustanova je bolja, a mladi ljudi imaju mnogo više mogućnosti za kvalitetan društveni život– smatra M.K.
U slobodno vreme rado posećuje prijatelje i rodbinu u domovini, ali ga, kako kaže, već na ulasku u Srbiju dočekuju neka neprijatna iznenađenja, od rupa na putevima i parkiranja „gde je kome zgodno” do neljubaznih službenika i smeća na sve strane…
– Vidim i kako ovde moji prijatelji teško žive, mnogi su bez posla, a i oni koji rade jedva sastavljaju kraj s krajem. Ovde su ljudi dosta opterećeni politikom, za razliku od Holandije, gde to skoro nikada nije tema privatnih razgovora.Ono što je drugačije je i to što u Holandiji nije neobično da neko promeni posao i odmah nađe drugi, a primanja su takva da može sasvim pristojno da se živi, bez brige da li ćete imati za hranu i komunalije, da li ćete moći da odete na letovanje, da kupite auto, da započnete samostalni život– napominje on.
Iako ga za Srbiju vežu lepe uspomene, činjenica da se u njoj teško može živeti pristojno i dostojanstveno, odvraćaju ga od ideje da se vrati.
– Pored dragih ljudi, ima još nešto što me uvek vraća ovde. To je prelepa priroda, neposrednost naših ljudi, sloboda da zakucam na vrata prijatelju bez da mu se dva dana unapred najavljujem, utrkivanje ko će da plati račun u kafani…Volim i našu hranu i radost moje babe kada pojedem sve što mi je spremila.Sve je to lepo, ali ne bih mogao da živim ovde. Navikao sam da mogu dostojanstveno da živim od svog rada, ali i da mi moja fakultetska diploma i stručnost, otvaraju sva vrata. Bez da me iko pita kojoj partiji pripadam, ko mi je veza ili koliko sam spreman da ponudim novca da bih dobio posao. Meni je sve to neobično, ali moji prijatelji govore da je u Srbiji tako– ističe M.K.
Mladi često i žrtve mobinga
Još jedan od razloga za odlazak, o kome se najčešće ne govori „glasno”, su mobing i diskriminacija na radnom mestu, koji su prema našim saznanjima česta pojava u ovdašnjim fabrikama. U razgovoru sa mladima saznali smo da su ili sami bili žrtve zlostavljanja ili poznaju nekog ko je to doživeo na radnom mestu.
Mnogi od njih suočili su se sa neosnovanim kritikovanjem, maltretiranjem, ponižavanjem, potrebom nadređenog da pokaže svoju superiornost. Naveli su neplaćen i obavezan prekovremeni rad, rad vikendom, ali i vraćanje dela plate poslodavcu. Shvatajući da je mobing teško dokaziv i da bi se upustili u unapred izgubljenu bitku sa vetrenjačama, odlučili su da se ne obraćaju za pomoć.
Rad pod takvim uslovima, pored uništenog ugleda i dostojanstva, ostavio je posledice na njihovo psihičko i fizičko zdravlje, te su mnogi bili primorani da potraže stručnu pomoć. Psihijatri kažu da je u Kruševcu primetan značajan porast obolelih od depresije, anksioznosti i napada panike, a beleži se i povećan broj suicida kod mladih uzrasta od 19 do 25 godina. Želeći da se opuste i „pobegnu” od stvarnosti, deo njih spas pronalazi u alkoholu i psihoaktivnim supstancama.
Da li je postojeća pomoć mladima dovoljna?
Prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, na kraju marta 2023. godine na području Rasinskog okruga na evidenciji filijale Kruševac nalazilo se 4.350 nezaposlenih lica starosti od 15 do 34 godine, od čega je 2.042 lica sa područja Grada Kruševca. Mladi navedenog uzrasta čine četvrtinu od ukupnog broja nezaposlenih, odnosno 25,5 odsto. Da je i ovaj podatak nepouzdan govori činjenica da se mnogi mladi ne prijavljuju na biro za zapošljavanje, već posao traže preko oglasa. Kao razlog navode da im dodeljeni savetnici, pored pomoći za izradu radne biografije, uglavnom nude loše plaćene poslove i prakse, jer „za njihovim znanjem i diplomama ne postoji potreba na tržištu rada”.
Kroz aktivne mere zapošljavanja koje Grad Kruševac sprovodi u saradnji sa Nacionalnom službom za zapošljavanje, na poslovima javnih radova, programa samozapošljavanja, programa za zapošljavanje teže zapošljivih lica (nova radna mesta), programa pripravnika, programa stručne prakse, te programa sticanja praktičnih znanja u 2022. godini bilo je angažovano 143 lica, među kojima je bilo i mladih, ali nismo dobili podatak koliko. Ukupno je, za pomenute programe, bilo izdvojeno 20,65 miliona dinara. Takođe, predviđen budžet za Kancelariju za mlade, za 2023. godinu, manji je od jednog promila ukupnog budžeta, jer je budžet Grada za ovu godinu 5,98 milijardi dinara, a za pomenutu Kancelariju za mlade je predviđeno 5,23 miliona dinara.
Programi i mere koje se nude mladima sa ciljem „da se podstakne njihovo osposobljavanje za rad kao i zapošljavanje mladih i pruži podrška privredi u rešavanju problema sa nedostatkom kadrova”, prema rečima onih kojima su namenjeni, nisu dovoljno dobri. Plate su često manje od minimalne zarade, a poslodavci, koji imaju mogućnost da isplate i dodatna sredstva, to gotovo nikada ne čine. Oslobođeni od uplate doprinosa i isplaćivanja plata, poslodavci besplatno dobijaju visokoobrazovanu ili osobu sa srednjim obrazovanjem na period od 6 do 12 meseci, bez obaveze da je zaposle nakon isteka ugovora.
– Iako sam na birou, nisam želela da se prijavim za projekat „Moja prva plata”. Završila sam fakultet i smatram da je nedopustivo da jedna visokoobrazovana osoba devet meseci prima 30.000 dinara platu i da pritom doprinosi nisu uključeni, osim za slučaj povrede na radu ili profesionalne bolesti. Isto važi i za one sa srednjim obrazovanjem. Smatram da je to iskorišćavanje radnika. Na ovaj način se samo prividno umanjuje broj nezaposlenih na birou. I ranije su se zapošljavali ljudi bez radnog iskustva, pa su kroz nekoliko nedelja uspevali da nauče posao – kaže naša sagovornica koja je želela da ostane anonimna.
Milena V. (28) smatra da programi i mere koje grad i država nude, a odnose se na zapošljavanje mladih, dugoročno ne mogu da reše problem:
– Obično poslodavac ne zaposli takvog radnika nakon isteka ugovora, tako da je to puko preživljavanje za kratak vremenski period. U godinama sam kad mi je potreban siguran posao, da bih mogla da se osamostalim i da otpočnem svoj život, a ne da posle godinu dana opet budem na ulici i bez mogućnosti da se zaposlim u struci. Nisam završila fakultet da bih radila kao fizički radnik i sve češće razmišljam da napustim Srbiju.
I da ima kulture, šta bismo s njom?
Potreba mladih za pristojnijim bioskopom, češćim koncertima i gostujućim pozorištima, te boljim mestima za izlazak prisutna je godinama. Iako je kulturno bogaćenje Kruševca neophodno, za mnoge bi i dalje, na ovaj ili onaj način, bilo nedostižno. Kako bi preživeli, mnogi rade dva posla, neretko i vikendom, pa nemaju vremena, a oni bez posla nemaju novca da se prepuste čarima kulture.
Teodora S. ( 29) nije mogla da studira zbog loše finansijske situacije u porodici. Kako bi pomogla majci koja ne radi, jer brine o bolesnoj sestri, danas radi dva posla.
-Imamo svoj krov nad glavom, pa moja dva primanja pokrivaju sve troškove. Solidno zarađujem, realno mogu sebi da priuštim i neka zadovoljstva, ali nemam vremena za to jer radim šest dana u nedelji, u dve smene. Volim pozorište, ali ne znam kada sam poslednji put pogledala neku predstavu.Taj jedan dan nedeljno što mi je slobodan, moram da iskoristim da se odmorim ili da završim neki posao. Nema u Kruševcu dovoljno kulturnih dešavanja, ali ni to malo što se nudi, ja ne stižem.
Da nema novca za kulturne događaje, niti za kupovinu knjiga, kaže Sanja S. (25).
–Nemam posao i živim sa roditeljima čije plate jedva da pokrivaju troškove. Jeste da u Kruševcu nemate baš neku ponudu kada je kultura u pitanju, ali ni to malo što se nudi, ja ne mogu sebi da priuštim. Generacije mojih roditelja pričaju da su nekada na koncerte i razne kulturne događaje ponekad odlazili i u Beograd, da se to tada moglo. Pitam se stalno na šta se svela naša mladost, šta ćemo da pamtimo i sutradan prepričavamo nekih novim generacijama. Možda kako smo morali da se angažujemo u političkim kampanjama da bismo dobili posao? Ili da smo Beograd mogli da vidimo samo ako pristanemo da za sendvič i falšicu vode odemo na neki miting– pita Sanja S.
Comments are closed.