Kandidati za poslanike sa liste „Studentska lista – Studenti pobeđuju“ održali su u Kruševcu tribinu pod nazivom „Šta će student uraditi za mlade?“, poručivši da su jeftina radna snaga, stranačko zapošljavanje i masovni odliv mozgova najveći problemi današnje Srbije. Profesori niškog Univerziteta i kandidati ove liste, Marija Džunić i Nemanja Krstić, istakli su da srpski radnici stvaraju izuzetnu dobit poslodavcima, ali da zbog sistemskog klijentelizma i spornih ekonomskih modela primaju drastično manje zarade od kolega u Evropskoj uniji.
U Kruševcu je danas održana tribina “Šta će student uraditi za mlade?” kandidata za poslanike sa liste “Studentska lista – Studenti pobeđuju”. Skup je umesto na Trgu kosovskih junaka, gde je prvobitno zakazan, održan na Trgu glumaca. Razlog za promenu lokacije je akcija pristalica vladajućeg režima koje su se, uz izuzetno glasnu muziku, pozicionirale tik uz mesto gde je trebalo da bude održan skup Studentske liste.
“Kada pogledate našu situaciju sa regionalnim razvojem, videćete da postoje duboke regionalne nejednakosti, dispariteti u količini proizvedenih proizvoda u BDP-u, pa se to odražava i na primanja građana. I zato, iako čitamo statistike koje kažu da je sada prosečna plata u Srbiji 120.000 dinara, negde oko 1.000 i nešto evra, u Kruševcu je to negde oko 900 evra, a u Beogradu 1.270. Šta to znači? Da građani Beograda primaju 42% više zarade u proseku u odnosu na građane Kruševca. Međutim, ja se ne bih zadržala samo na Beogradu, jer se naši mladi ne zadržavaju odlaskom u Beograd. Reći ću vam jedan poražavajući podatak, da je od 2013. godine do danas iz Srbije samo u zemlje Evropske unije, legalno dobivši dozvolu za boravak i radnu dozvolu, otišlo preko pola miliona ljudi iz Srbije. Samo prošle godine oko 43.000 ljudi je otišlo. Govorimo samo o zemljama Evropske unije”, kazala je prof. dr Marija DŽunić, redovna profesorka Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Nišu i kandidatkinja na Studentskoj listi.
Ona je kazala da je Srbija danas “zemlja jeftine radne snage”.
“Naši ljudi nisu ni neobrazovani, ni nestručni, ni neprofesionalni, ni neobučeni. Oni su samo loše plaćeni. I imam jedan odličan primer za vas. Imate ovde fabrike Henkel u Kruševcu. Fabrika Henkel u Kruševcu od svojih kruševačkih radnika zarđuje neto dobit po radniku od 55.000 evra. Pazite, to su njihovi podaci. U proseku globalna kompanija Henkel sa svim svojim pogonima širom sveta i svim svojim radnicima zarađuje neto dobit po radniku oko 43.500 evra. Znači naš radnik nije manje vredan, on je vredniji. On donosi veću dobit poslodavcu. Međutim, sat-rada koji poslodavac plaća radniku u Kruševcu iznosi 12 evra, dok neki tamo stanovnik Dizeldorfa koji radi u Henkelu dobija satnicu od 45 evra. Dakle, isti čovek, isto znanje, isti posao, 3,5 puta manje plaćen u Srbiji. Nisu naši ljudi neobrazovani. Ako pogledate kontingent stanovništva od 15 do 24 godine, preko 37% ima diplomu visokog obrazovanja. To je isto kao u Nemačkoj”, dodala je DŽunićeva i nastavila.
“Patronažni sistem, taj sistem klijentelizma, to su sve različiti nazivi za jedan štetni oblik organizovanja društva koji se karakteriše time da onaj ko odlučuje o tome ko će dobiti posao, ko će dobiti ugovor, ko će dobiti kredit ili subvenciju, ne odlučuje znanje, stručnost ili tržište, nego se odlučuje o tome u jednoj partijskoj centrali. Dakle, u ovakvoj situaciji imamo ono što se zove suboptimalna alokacija resursa koji su nam retki, ograničeni i dragoceni. Evo tri kratka koraka na koji način to možemo rešiti. Od 2013. godine u Srbiji postoji takozvano privremeno ograničenje zapošljavanja u javnom sektoru. Toliko je privremeno da se svake godine obnavlja, pa evo traje i do kraja 2026. I sada imate situaciju da postoji jedna ograničena kvota ljudi koja može da se zaposli u javnom sektoru, zato mora da dobije saglasnost Vlade. U takvim uslovima posao neće dobiti stručni, kvalifikovani radnici obrazovani, nego oni koji imaju najveću vezu tamo gde treba. Drugi korak – u Srbiji postoji ukupno 34 javna preduzeća koja po zakonu imaju obavezu da na javni i transparentan način biraju svoje direktore. Da li znate koliko preduzeća od tih 34 ima legalno i javno izabrane direktore? Samo dva. Svi ostali imaju direktore u stanju v.d. Šta to znači? Vi ste direktor javnog preduzeća, upravljate tim preduzećem i vaš opstanak na tom mestu ne zavisi od vaših rezultata, nego od onog ko vas je postavio. Imamo i treći korak. U ovakvom sistemu 67% građana smatra da je jedini način da se u poslu uspe jeste preko političkih veza, a 76% građana, to je istraživanje Eurobarometra, veruje da sve firme do javnih ugovora dolaze isključivo uz pomoć političkih veza”, naglasila je prof. dr Marija DŽunić.
“Veliki poraz jedne zemlje koja svoju ekonomiju u jednom trećinskom delu ili u jednoj četvrtini zasniva na tome da protera svoj mlado, talentovano stanovništvo, a onda da očekuje od njih da novac šalju svojim roditeljima, svojim babama, svojim dedama, dođu u grade kuće ili eventualno u nekoj perspektivi da pokušaju da se vrate. To je porazna politika. Nama jedan stručnjak srednjoškolski košta nekoliko miliona, lekar nas košta više desetina miliona i mi ga poklonimo Austriji, mi ga poklonimo Nemačkoj, mi ga poklonimo Švajcarskoj, kao da smo toliko bogati pa možemo da poklanjamo lekare. To je pogubna politika. To je politika gubitnika. Mi ne želimo tu politiku, mi želimo da zadržimo naše lekare, mi želimo da zadržimo naše nastavnike. Mi želimo da naši ljudi ostanu ovde, da žive ovde i da rade ovde”, rekao je doc. dr Nemanja Krstić, docent na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Nišu i kandidat na Studentskoj listi.
On je takođe potencirao klijentelizam kao jedan od najvećih problema u društvu.
“Ono što je ceo problem sa našim društvom jeste klijentelistička mreža. Šta to znači praktično? To znači da se neko ne bira prema tome kakve usluge i kvalitet proizvoda ima, već prema tome koliko mu je kvalitetna veza sa nekim ljudima. U takvim okolnostima nemate ekonomski podsticajnu sredinu. Ljudi koji imaju ideje ne mogu da ih ostvaruju zato što ne mogu da dobiju sredstva i ne mogu da dobiju podršku. Ali ono što mi znamo jeste da najveći ekonomski subjekti su oni koji dobijaju novac od budžeta. To je svuda tako, nismo mi u tome specifični. Međutim, ovde se biraju ljudi koji nemaju šta da urade nego znaju kako da uzmu.
Jedan od primera jeste Millennium Team kao jedan od omiljenih klijenata ove vlasti. Oni su za 10 godina saradnje sa vlastima od profita koji je iznosio negde oko 22-23 miliona narasli na profit koji iznosi preko 320 miliona. Dakle, to je neverovatan rast, to je neverovatna krađa. Tu je još Alta banka koja je za godinu dana 22 puta uvećala svoj profit, odnosno svoje poslovanje. Tu je Željko Mitrović koji dobija novac koji nikada ne bi dobio u nekim okolnostima. I zašto to mi znamo? Zato što ovi ljudi koje sam pomenuo su pokušavali da prošire svoj biznis izvan Srbije i zna šta im se desilo? Nisu im dozvolili. Zašto im nisu dozvolili? Rekli su im sumnjiva vam je imovina”, istakao je Krstić.
Na tribini je govorila i prof. dr Danijela Gavrilović, redovna profesorka sociologije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Nišu i kandidatkinja Studentske liste.
