Od kako se udajom, iz rodnog Parcana, preselila u Izbenicu, pre 52 godine, Radica Jovanović (72) ne pamti da je u selu živelo manje ljudi.
Osim što se neposredno suočavaju sa samoćom i teškim životom, stariji meštani su neretko nezaštićeni i ne mogu sami da se odbrane od razbojnika. Kako je Izbenica, poput većine varvarinskih sela, praktično “desetkovana” odlaskom mladih u inostranstvo, pozne godine preostalim Izbeničanima nisu ni bezbedne.
– Imam psa već 12 godina, kada lane kuče nekako je lakše – svedoči za CINK Radica Jovanović, koja živi sama u trošnoj kući izgrađenoj 1988. godine. – Ima dosta narkomana koji su spremni da te ubiju za 200 dinara. Opljačkana je nedavno crkva, poskidali su bakarne oluke. Valjda su i vrata razlupali, nisam sigurna. Ne znam ni sama odakle ljudima pare za drogu. Možda prodaju njive, stvari, možda i kradu da bi kupili to zlo. Selo se mnogo promenilo.
Ljudsko svedočanstvo o odumiranju Izbenice potvrđuju i podaci Mesne kancelarije Bačina koja pored Orašja, Cernice, Suvaje i Bačine pokriva Radičino selo: broj umrlih skoro je tri puta veći od broja novorođenčadi upisanih u matične knjige.
– Kada iz Suvaje kreneš ka Varvarinu prođeš kroz celu Izbenicu i ne sretneš živu dušu – iznosi za CINK baka Radica. – Najviše naroda davno se odselilo za Austriju, Nemačku i Švajcarsku. Ostali su samo starci.
Od kako je ostala bez supruga Ratomira 2002. godine, Radici utehu u starim danima daju samo u Centru za socijalni rad.
Životni saputnik nije ostvario prava na porodičnu penziju, a Radici su nedostajale još dve godine uplata obaveza kako bi imala minimalnu sigurnost. Pokojni suprug svojevremeno je kopao bunare, ali sa uvođenjem pijaće vode na selu i ta praksa postala je suvišna. Nadničenje na imanjima pod zakupom, koje je i danas prisutno kod varvarinskih meštana bez sopstvenih oranica, u starosti nije moguće.
– Sada mesečno dobijam po 9.500 dinara socijalne pomoći, a zimi još 3.000 dinara – kaže starica. – Najviše dajem za lekove, oko 2.000 dinara. A imam problema sa peskom u bubrezima i moram sve to da plaćam i da pijem. Koliko god da rastegnem taj novac što mi daju, zbog skupe terapije nekad mi ne stigne za ceo mesec. Posadila sam krompir i luk kako bi barem tako malo uštedela para, a za dva struka ne plaća se autobus i to košta.
Naša sagovornica korisnica je Narodne kuhinje Crvenog krsta Varvarin.
– Obroke nam dele svakog radnog dana, osim vikendom – priča Radica Jovanović. – U Izbenici samo nas dvoje uzima hranu, jer se ljudi žale. Ja se nikad nisam požalila, jer, iskreno, teško da danas svaka kuća svakog dana čisto meso stavi na sto. Meni je i pola hleba dosta. Šta zafali, možeš da dokupiš.
Minule zime Radici je bilo toplo u omanjem domu gde postoji samo jedna soba, kuhinja i špajz. Pet metara drva dobila je od jednog dobrog čoveka iz susedne Suvaje. Tako je bilo dovoljno ogreva da se na “smederevcu” ponešto pripremi za jelo i da bude toplo tokom nekoliko prethodnih meseci. U tom periodu društveni život starijih meštana Izbenice nešto je aktivniji.
– Leti se uglavnom radi na poljoprivredi, sećam se da smo tako i moj muž i ja poslovali deleći na pola prinose – predočava sagovornica CINK-a. – Zato je zima vreme za druženje. Više se posećujemo, porazgovaramo, popijemo kafu, pa prođe nekako dan. Sa svima živim mirno, važno mi je da nema svađe. Ali sve to nije kao ranijih godina. Ljudi su se, kolko pamtim, više pomagali, a sad nisu ni za sebe, pa ni druge.
Dani prolaze i u gledanju serija na televiziji. Loše vesti se slabo gledaju. U kućici pored tv-uređaja rade još jedino zamrzivač i sijalica.
– Meni je to dovoljno, samo da rešim problem struje iz stare kuće, koja samo što se nije srušila – žali se Radica.- Struju zbog materijalne situacije plaćam kako su mi i dozvolili, sa umanjenim računom.
Iako je priroda bila izdašna prema geografski skrajnutoj Izbenici ni blizu 400 hektara obradive zemlje i toliko i šuma, nije dovoljno da privuče doseljenike, a starosedeoce da ne promene prebivalište. Samo je između dva popisa (1991 – 2002) registrovano 300 žitelja manje, a i pored činjenice da su domaćinstva uglavnom tročlana, selo stari i nestaje.
– Ratomir i ja nismo imali dece – kaže na kraju baka Radica. – Imam dve rođene sestre, ali sa njima nemam kontakta. I roditelje sam usput izgubila, već su bili stari. Kada je muž umro i to posle samo pet meseci bolovanja, videla sam koliko je teško kada si sam. Radiš, mučiš se i dalje, da imaš za tu starost, da ti nekako prođe. U stvari, čekaš da i tebe pregaze godine.
Comments are closed.