UZ 8. MART:  Kako je ženama u manjim gradovima?

Žene. pogotovo u manjim mestima, i danas se suočavaju sa brojnim izazovima kada žele da ispune svoje ciljeve i želje.

Biti žena danas je mnogo lakše nego pre više od 100 godina kada su se hrabre borkinje borile za pravo glasa za žene, za jednako i pravično društvo.

Ipak, biti žena danas mnogo je teže nego biti muškarac  jer se podrazumeva da savremena žena brine o deci i porodici, kući, ali i o svojoj karijeri, obrazovanju i materijalnom statusu. Od žene se očekuje da bude i majka i domaćica i profesionalno uspešna. Očekivanja društva od jedne prosečne žene mnogo su veća nego od bilo kog muškarca. Ukoliko se ne uklopi u šablon koji nameće još uvek patrijarhalna srpska zajednica pa negde “omane”, odmah se smatra neuspešnom. Često ćete čuti na ulici za neku u poslu uspešnu ženu “džaba joj bilo kad nije rodila dete” ili obrnuto – majku koja ima troje dece, ljudi oko nje će često nazvati neostvarenom “jer nikad nije mogla da gradi karijeru i ima svoj dinar”.

Aleksandra Milutinović je pokretačka snaga, žena koja veruje u promene i istrajnost – novinarka, profesorka i aktivistkinja koja godinama menja svoju zajednicu i inspiriše druge. Njena priča počinje u osnovnoj školi  gde su je drugari birali za predsednicu odeljenja. Odrasla je u okruženju koje ju je učilo da pomaže drugima  a kroz studije je otkrila svet aktivizma i politike. U Nišu je pohađala edukacije koje su organizovali najbolji novinari, pravnici i politikolozi, a upravo tada je shvatila da želi da se posveti borbi za prava građana i građanki.

Radila je kao novinarka i profesorka – dve profesije koje su joj omogućile da se bavi onim što voli, ali njen najveći doprinos zajednici došao je kroz “Okular”. Ova omladinska organizacija transformisala je Ćićevac u sredinu u kojoj danas deluju hrabre i samosvesne žene i muškarci.

,,Omladinska organizacija pokrenula je pre desetak godina Ćićevac, kao što danas omladinci pokreću celu Srbiju. Ključno je boriti se, jer ne postoji problem koji ne može da se reši ako imate aktivne građane i građanke. Kada ljude pokrenete i kada shvate da je sve moguće, onda se sve samo “kotrlja” i nemoguće ga je zaustaviti”, ističe Aleksandra i nastavlja.

,,Najveći problemi su prevelika očekivanja. Nije dovoljno da smo obrazovane, treba da budemo i lepe i vaspitane, da ne protivrečimo muškarcu, jer je on glava kuće, da skuvamo ukusan ručak, sredimo kuću, odemo na posao, budemo tamo najbolje i vratimo se da radimo domaći zadatak sa decom. Podrazumeva se da smo pre toga rodile jedno muško i drugo žensko dete, okupamo ih, otpratimo ujutru u školu … dodajte sami. Onda, kada kažemo da želimo iste plate za oba pola, želimo da budemo na odlučujućim funkcijama i da donosimo odluke podjednako kao i muškarci, dobijemo podsmeh, jer smo žene, pa se valjda podrazumeva da smo i manje sposobne da budemo donositeljke odluka. ‘’

Kao žena susretala se s brojnim izazovima i diskriminacijom. Jedan od prvih takvih primera dogodio se kada je, po završetku fakulteta, konkurisala za posao sportske novinarke. Iako je imala najbolje rezultate na testiranju i probnom snimanju, urednik nije znao kako će je struka prihvatiti, jer je bila “mlada i zgodna žena”.

Međutim, diskriminacija nije uvek dolazila samo od muškaraca. Naprotiv, često je primećivala da žene jedne drugima otežavaju put do uspeha.

“Paradoksalno, lakše je ubediti muškarce da podrže ravnopravnost nego neke žene. Mnoge su odgajane da veruju da moraju ostati u drugom planu“, kaže ona.

Ipak, u mladima vidi nadu. Njihova svest o ravnopravnosti i empatiji je daleko razvijenija nego kod prethodnih generacija. Kroz rad sa mladima u civilnom sektoru i neformalnom obrazovanju, primetila je da se liderke često ne rađaju u školskim klupama, već kroz aktivizam i putovanja koja im omogućavaju da vide drugačiji svet.

“Svaka omladinska radnica najviše voli kada može da kaže da je njena učenica postala bolja od nje“, kaže Aleksandra sa osmehom.

Žene koje vode nevladine organizacije, nezavisne novinarke i studentkinje koje se bore za bolji svet, su njena najveća inspiracija. Posebno ističe aktivistkinje iz organizacija kao što su Građanske inicijative, Crta, Trag i KOMS, koje svakodnevno dokazuju koliko su hrabre i istrajne.

“Napad na jednu od nas, napad je na sve aktivistkinje. Zato moramo biti solidarne i podržavati jedna drugu“, poručuje.

“Ne postoji ništa lepše na svetu od aktivizma! Ovih dana sam zagrljena više od 50 puta, jer mladi umeju da pokažu zahvalnost zagrljajem i osmehom, a čini mi se da nam je kao društvu to do skoro najviše falilo. Ako želite da se grlite i ako volite ljude, ako želite da menjate svoju zajednicu i svet na bolje, aktivirajte se, mnogo je lepo!”, dodaje Aleksandra Milutinović.

Naša druga sagovornica je Ivana, vlasnica mesare.

,,Moj suprug je po profesiji kasapin. Radio je u Maksiju i povremeno uslužno, kada bi ga neko pozvao. Taj posao nam je bio dodatni izvor prihoda, budući da ja nisam radila. Završila sam školu za vaspitača i nadala se poslu u struci, ali kako nisam uspela da se zaposlim  počela sam da pomažem suprugu.

Vremenom smo razvili posao. Suprug je dao otkaz i odlučili smo da radimo kod kuće. Ni u jednom trenutku nisam se stidela onoga što radim. Po prirodi sam vesela i otvorena osoba, bez predrasuda – kako kažu, prava lafčina. Suprugove kolege, koje smo najpre angažovali kod nas, a kasnije, kada smo otvorili mesaru, zaposlili, odlično su me prihvatile”, priča Ivana i dodaje.

“Naša mesara, koju smo otvorili 2023. godine, postala je mesto gde prvenstveno vlada prijateljska atmosfera. Nije lako biti i vlasnik i radnik. Često raditi duple smene, pogotovo za praznike. Ipak, kolege i mušterije su me brzo prihvatile  jer žena u ovom poslu danas više nije iznenađenje. Tako da, kada me vide sa satarom dok sečem prasetinu, niko se više ne čudi.

Osim što sam preduzetnica, ja sam i majka jedanaestogodišnje devojčice, što takođe nije lako. Kada pokreneš sopstveni posao i želiš da sve bude kako treba, da budu ispoštovani i zaposleni i mušterije, neminovno postaneš rob posla. U jednom trenutku suprug i ja smo shvatili da smo se previše dali poslu i da smo zapostavili privatni život i vreme za porodicu”.

Ivana napominje da  žene preduzetnice nisu više retkost pa ih društvo ne doživljava mnogo drugačije.

“Ipak, ponekad primetim da me neka žena gleda sa podsmehom ili iznenađeno. Nazivali su me i „muškarčinom“, ali na to nikada nisam obraćala pažnju. Jedino što mi je zaista žao jeste što nisam provodila više vremena sa ćerkom – ali svi se mi ponekad žrtvujemo u životu. Ono što me raduje jeste to što je naša mesara pružila posao i sigurnost našim prijateljima. Spojili smo prijateljstvo i posao – i to je ono što smatram našim najvećim uspehom.“ ističe Ivana

Suzana Milošević, pravnica, iznosi svoje mišljenje o stanju u našoj zemlji. Pitali smo je kakvo je trenutno stanje zakona u vezi sa ravnopravnošću polova u našoj zemlji?

“Značajan zakon koji se bavi ovom problematikom je Zakon o rodnoj ravnopravnosti, ali i ostali zakoni predviđaju jednaka prava građana bez obzira na pol, rasnu, versku pripadnost. Problem je što postoji raskorak između zakona i njegove primene. Npr. prisutan je platni jaz između muškaraca i žena. Potrebno je uložiti dalji napor u ostvarivanju rodne ravnopravnosti, kroz edukaciju celokupne populacije, pojačan inspekcijski nadzor i uz usvajanje dodatnih propisa kojima bi se doprinelo napretku u ovoj oblasti”.

Ustav Republike Srbije garantuje jednakost svih građana, a taj princip je deo Zakona o radu, Zakona o zabrani diskriminacije. Svako je dužan da poštuje načelo jednakosti, odnosno zabranu diskriminacije. Formalne zakonske prepreke koje ženama ograničavaju pristup određenim profesijama ili funkcijama, ne postoje. Međutim, žene su često manje zastupljene na rukovodećim pozicijama, na menadžerskim i političkim funkcijama. Razloge za to možemo naći u tradicionalnim porodičnim odnosima koji su još uvek prisutni u našem društvu, a pre svega u nedovoljnoj institucionalnoj podršci.

Šta bi trebalo poboljšati u zakonodavnom okviru kako bi se postigla potpuna ravnopravnost polova?

“Mesta za unapređenje zakonodavnog okvira uvek ima, ali je potrebna i dosledna primena zakona. Moraju se uvesti podsticajne mere za žene – preduzetnice, kao i sankcionisanje poslodavaca koji krše zakonske odredbe koje garantuju jednaku zaradu za sve. Zakon o radu ne štiti dovoljno zaposlene. Mnoge odredbe se od strane poslodavaca tumače proizvoljno. Potrebno je unaprediti inspekcijski nadzor kako bi se sprečilo otpuštanje trudnica i majki nakon porodiljskog odsustva. Trebalo bi pooštriti zakonska rešenja u oblasti sprečavanja seksualnog uznemiravanja i zlostavljanja na poslu i oštrije kažnjavati femicid”, dodaje Suzana.

Iako se u mnogim zemljama obeležava cvećem i poklonima važno je podsetiti se da je 8. mart dan borbe i sećanja na sve žene koje su se izborile za prava koja danas uživaju. I dalje postoje mnogi izazovi – od nejednakih plata i diskriminacije do nasilja nad ženama. Zato ovaj dan treba posmatrati ne samo kao praznik, već i kao podsticaj za dalju borbu ka punoj ravnopravnosti.