Uoči Vidovdana pred našom crkvom Lazaricom održan koncert armijskog umetničkog ansambla “Stanislav Binički” koji je, nažalost, pratilo samo nešto više od stotinak ljudi…
U četvrtak uveče, u predvečerje Vidovdana, ispred crkve Lazarice održan je koncert koji će pamtiti svi koji su ga videli. A njih je, nažalost, bilo ih je malo, nešto više od stotinu ljudi, najviše 130-140. A medju njima su oko trećinu činili najviši predstavnici ovdašnjeg društvenog i političkog života, kao i gradova-pobratima Kruševca.
Koncerti ansambla, koji nosi ime velikog našeg kompozitora (1872-1942, smatran za “najvećeg predstavnika srpske klasične muzike” – Vikipedija) rodjenog u kruševačkom selu Jasika, su krupan kulturni dogadjaj bilo gde da se drže – u zemlji ili inostranstvu. Broj prisutnih se meri, uglavnom, u hiljadama… Bilo je simpatično što je za ovu priliku u koncertu učestvovao i Dečji hor Kulturnog centra Kruševac.
Ispred crkve nije baš veliki prostor, ali se mogao znatno povećati montažnim tribinama na kojima je moglo da nadje mesta bar još oko pet stotina ljudi. Ili, koncert je mogao da se priredi na bini, na mnogo većem prostoru, iza crkve gde je moglo da se nadje mesta za nekoliko hiljada ljudi.
Zaista je šteta da je tako mali broj ljudi pratio ovaj koncert. Imao se utisak kao da je nekome bilo i stalo da ih ne bude više od nekoliko redova stolica ispred crkve. Koncert je bio malo pominjan i najavljivan u lokalnim medijima, potpisnik ovih redova slučajno je za njega saznao preko Fejsbuka.
Čini se kao da je nekom stalo da na koncertu ne bude više ljudi nego što može da stane na dosta tesnom platou ispred crkve.
I još nešto na kraju. Kao i u mnogim drugim prilikama i ovaj put pokazalo se da naš srpski narod najviše i najjedinstvenije reaguje na “Marš na Drinu”. Sviran je i pevan tokom i na kraju koncerta, uz ovacije i ne retke suze. Sve jasnije mnogima postaje da je napravljena zaista velika šteta šteta što nije devedesetih, kad se o tome rešavalo, za himnu uzet “Marš na Drinu” koji očito nema premca po patriotskom doživljaju koji izaziva u Srbima.
Himna “Bože, spasi kralja” je najpre, veoma teška za pevanje i zato “malo himnična”. A pored toga, teško da će je ikad kao svoju himnu primiti mnogi Srbi, koji nisu rojalisti ili nisu religiozni…
Nema nekog krupnog razloga da Srbi konačno dobiju za himnu ono što kao himnu zaista doživljavaju. Nema potrebe za referendumom ili nekim takvim političkim i zakonadavnim komplikacija. Jednostavno treba sprovesti anketu i potom odlučiti….
Comments are closed.