ŽIVOT SA BELIM ŠTAPOM: Brojni problemi, mnogo prepreka

Prema podacima Saveza slepih Srbije, u našoj zemlji živi više od 12.000 slepih i slabovidih osoba. Problemi su svuda isti- nesamostalno kretanje, otežano obrazovanje, nezaposlenost. Poseban problem je socijalna isključenost i strahovi, što ovu ranjivu kategoriju neretko vodi u depresiju.

Međuopštinska organizacija slepih Kruševac, koja trenutno ima više od 210 članova sa područja Rasinskog okruga, mesto je koje ova ranjiva kategorija doživljava kao svoju drugu kuću.

–Naš trenutno najstariji član ima 80 a najmlađi 10 godina. Funkcinišemo kao jedna velika porodica, družimo se, primamo goste, organizujemo radionice, izlete… Da li će neko od njih postati član, nažalost je odluka koju uglavnom donosi porodica koja često ne razume koliko je njima važno da izađu iz kuće, da imaju društveni život. Jedino što porodicu  interesuje je da li će i kakve benificije imati kad se učlane– kaže Sanja Nikolić, sekretarka ove organizacije.

Potpisivanje prstom

Nakon izlaska iz sistema obrazovanja, kako objašnjava naša sagovornica, slepe osobe postaju nevidljive za širu zajednicu.

–Brojne barijere ali i odnos koji većinska zajednica ima prema slepim osobama (čast izuzecima), u smislu sažaljevanja, distanciranja, utiče na njihovu psihu i samopozdanje , pa nakon što završe školu izbegavaju kontakt sa ljudima, povlače se u sebe, razvijaju nisko samopoštovanje. Istovremeno, plaše se spoljnog sveta, saobraćaja, gužve…Zbog svega toga se zatvaraju i četiri zida, ne izlaze nigde, pa mnogi onda padnu i u depresiju.

Govoreći o obrazovanju slepih i slabovidih, Nikolićka kaže da je od uvođenja inkluzije lakše, ali da taj sistem još uvek nije dovoljno efikasan.

–Nekada je postojala samo jedna škola za slepe, u Zemunu, koja i danas radi. Roditelji su bili u velikom problemu jer nije bilo lako poslati slepo dete da se školuje 200 kilometara od kuće, pa neka deca nisu ni išla u školu. Inkluzija je donela mogućnost svima da se školuju, a deca koja su potpuno slepa imaju pratioca. Problem je što se u školi ne uči Brajevo pismo, to bi trebalo da radi tifolog, a škole ih nemaju. Rezultat toga je da slepa deca izađu iz škole a da ne znaju da se potpišu, odnosno, potpisuju se prstom- kaže ona, dodajući da Kruševac ima dva tifologa, jedan je u Centru za osobe sa invaliditetom, drugi u SOŠO „Veselin Nikolić“, ali sticajem okolnosti oni ne rade sa slepom decom.

Prema njenim rečima, Brajevo pismo zna samo nekoliko članova Udruženja:

–To je veliki hendikep. Na primer, na svakom leku postoji naziv leka na Brajevom pismu, pa kada se desi da su sami, znači da mogu bez problema samostalno da uzmu lek. Međutim, stariji koji su oslepeli kasnije, nisu zainteresovani da ga nauče, misle da im to ne treba. Mlađi su u malo boljoj poziciji, oni koriste ove savremene tehnologije koje nude govorne softvere na telefonima i računarima, pa su koliko toliko informisani.

Kako do posla?

Slepe osobe teško dolaze i do posla:

–Nekada su se slepe osobe školovale za telegrafiste, ali to zanimanje više nije aktuelno. Ono što mogu i vrlo dobro rade je posao fizioterapeuta. Takođe, mogu da budu uspešni i u sklapanju nekih predmeta, kutija ili bilo čega drugog za šta nije potreba kreativnost. Mogu i da se bave heklanjem, vezom, to uglavnom rade starije članice koje su to naučile pre gubitka vida, odnosno, one koje nisu rođene slepe. Nema baš puno izbora kada su u pitanju poslovi koje oni mogu da rade, ali je prednost što NSZ ima program za podsticanje zapošljavanja osoba sa invaliditetom, a naša organizaacija se povezuje uspešno sa poslodavcima, tako su svi mladi članovi koji su imali želju da rade, došli do posla.

Taktilne staze koje bi slepim osobama trebalo da olakšaju kretanje, uz upotrebu belog štapa, često im budu dodatni „kamen spoticanja“:

-Te staze često nisu bezbedne. Postavljaju se tako da se završavaju „nigde“ ili kod metalnih stubova, stabla drveća, žardinjera, frižidera za sladoled… Kad se postavlja novogodišnja rasveta, ne vodi se računa o taktilnim stazama, figure se postavljaju na sred staza. Stiče se utisak da ljudi ne znaju šta su taktilne staze i čemu služe, misle da je to neka dekoracija. S druge strane, staza nema na mestima gde su najpotrebnije, na primer na putu ka našem udruženju, pa kada treba da dođu, naši članovi to mogu samo uz tuđu pomoć. Problem je i to što naš grad nema zvučne semafore. Bio je jedan u centru, postavljen je zahvaljujući donaciji, ali se navodno pokvario, mada postoji i priča da je zvuk koji proizvodi taj semafor smetao stanarima okolnih zgrada.

Beli štap, koji je zapravo simbol borbe za samostalan život i kretanje slepih, mnogi uopšte ne koriste.

–Nemaju naviku da ga nose, a trebalo bi. Nekome se vidi da je slep, nekome ne, pa uz pomoć belog štapa pokazuju da su malo drugačiji od drugih, pa i ljudi drugačije reaguju, sklone, se, pomognu, ne reaguju burno kada udare u njih. Desilo se da smo prošle godine bili na „Župskoj berbi“, većina nije nosila beli štap, pa se zbog velike gužve, dešavalo da nekoga zakače ramenom, da ga zgaze. Onda neko reaguje psovkom jer ne zna da je u pitanju slepa osoba. To njih uznemiri, kao i kad krenu da se izvinjavaju kad shvate da oni zapravo ne vide. Zato je bolje da uvek koriste beli štap.

Udruženje kao porodica

Osim u svojim porodicama, slepa i slabovida lica se najsigurnije i najsrećnije osećaju u Udruženju:

–Tu su upućeni jedni na druge, dođu da popiju kafu, čaj, da popričaju. Dolaze nam u goste i druga udruženja, đaci, ostali sugrađani…Kada nekoga nema izvesno vreme, zabrinu se, raspituju o njemu. Ovde se igra govorni pikado, šah i druge društvene igre,tako razvijaju timski ali i takmičarski duh. Organizuju se i radionice dekupaža, izrade raznih predmeta…Imamo i slabovidu članicu koja dolazi da slika, obezbeđen joj je materijal. Jedna naša članica nas često uveseljava pesmom, ima divan glas. Ona je ujedno zadužena i za negovanje cveća u našim prostorijama. Sve u svemu, funkcionišemo kao porodica.

U godini kada Udruženje proslavlja 70. rođendan, troje članova osvojilo je vredne nagrade.

–Naši članovi često dobijaju nagrade u sportu (atletici, šahu, kuglanju…), imamo i pesnikinje i recitatore koji su takođe uspešni, nije to nikakva novost, ali ovo je bilo posebno, jer je troje njih nagrađeno u istom danu i to u godini velikog jubileja. Naša Milica, studentkinja treće godine Filozofskog fakulteta u Nišu, sa prosečnom ocenom deset, proglašena je za studentkinju godine koja se obrazuje po inkluzivnom modelu. Nina Miletić je na 43. književnom konkursu koji je organizovao Savez slepih Srbije, dobila treću nagradu za autorsku pesmu „Nedam na tebe“, a Milosav Stefanović, kuglaš i pikadista, koji je u prethodnoj godini osvojio međunarodnu nagradu, sada je od strane Sportskog saveza grada Kruševca proglašen za najperspektivnijeg mladog sportistu u 2024. godini.

Na kraju, sekretarka organizacije kaže da je sve više naših sugrađana, posebno mladih, koji pokazuju razumevanje, empatiju, pa često dolaze da se druže sa članovima udruženja, da sa njima kvalitetno provedu svoje slobodno vreme. Ima i pojedinaca, iz zemljei inostranstva, koji pomažu i finansijski oko uređenja prostorija udruženja.

Inače, objekat u kome je smeštena Međuopštinska organizacija slepih Kruševac, tadašnjem Savezu slepih (koji su osnovali borci iz Drugog svetskog rata koji su izgubili čulo vida) testamentom je 1928. godine ostavila Marija Velimirović, u to vreme diplomirana babica, rodom iz Prokuplja. Živela je i radila u Kruševcu, nije imala dece i brinula je o slepima ali i o svim ostalim osobama sa invaliditetom. Kako je prethodno osnivač prve škole za slepu decu u Zemunu svoju imovinu testamentom ostavio slepoj deci, a ona je potom predata vojsci na korišćenje, Marija je ostavila i pisani dokument o tome da njeno imanje i kuća ni u kom slučaju ne smeju biti prodati. Tako je ostalo do danas.