EVROPSKA UNIJA U MOJOJ ULICI: “Srbija i EU – kao španska serija”

Srbija i Evropska unija, ta priča već me umnogome podseća na sličnu između Turske i Evropske unije. Obe strane bi želele, ali i ne bi, da se integrišu sa drugom. Vreme teče, stvari se ne menjaju, ili se veoma sporo menjaju. Pritom godine prolaze – Turska je ušla u četvrtu dekadu integracija, a mi se bližimo trećoj – pa sam proces sve više gubi na smislu.

Odnosi između Srbije i Evropske unije me najviše podsećaju na neku špansku seriju. Imam utisak da obe strane prosto ne znaju šta da rade sa ovom drugom. Kao volimo se, kao želimo da budemo zajedno iako znamo da među nama postoje nepremostive razlike, mada još uvek tinja nada da će druga strana da se promeni. Svesni smo da se takve promene ne dešavaju lako, ali nemamo snage da sebi iskreno priznamo da od svega toga nema vajde i da se okrenemo nekim novim ljubavima, jer nada umire poslednja…

Muka mi je od evropskih političara. Oni nas čas hoće, čas neće baš odmah, malo kasnije možda. Sankcije, bombardovanje, pomoć, fondovi. Demokratija je super ali za njih, dok je za nas stabilokratija. Javno podržavaju one koji će da im isporuče rešenja koja njima odgovaraju, dok im je svejedno šta nam se usput dešava zbog istih tih koje podržavaju. Razvoj demokratije, poštovanje ljudskih prava, sloboda medija u Srbiji… koga je za to briga!? A sutradan, kada im kucnemo na vrata, kažu nam da nemamo razvijenu demokratiju, da se ne poštuju ljudska prava, da nema slobode u medijima. Ne dozvoljavaju nam da unosimo nerešene probleme sa susedima, a sami su veoma aktivno učestvovali u otcepljenju naše južne pokrajine, gde se rešenje ne vidi ni posle dvadeset godina.

A i mi, malo bi u Evropsku uniju, pa bi malo na istok. Skoro sve političke stranke deklarativno podržavaju proces integracija Srbije i Evropske unije. U prošlom sazivu Narodne skupštine imali smo čak 100% poslanika čije stranke se za to zalažu, dok je sa druge strane podrška gradjana integracijama skoro pa konstantno opadala. Usta zvaničnika puna Evrope, a u usvajanju evropskih vrednosti dalje smo nego pre 20 godina. Razvoj demokratije, poštovanje ljudskih prava, sloboda medija u Srbiji… koga je za to briga!? Mnogo smo srećni kada nas pozovu negde iz Evrope, skoro pa trčimo misleći da smo nešto važni, a kada treba da se brane srpski interesi onda kukamo Rusima i Kinezima. Najomiljeni strani političar u Srbiji je Putin, sigurno ne bez razloga.

A naš narod, ni posle 20 godina nema pojma o čemu se tu radi, gde smo i zbog čega pošli. Kada se priča o Srbiji i Evropskoj uniji uglavnom se govori tabloidnim i navijačkim rečnikom. Nabrajamo pregovaračka poglavlja – koja su otvorena, koja će nam biti otvorena (ukoliko budemo dobri i položimo neki ispit koji nam je u medjuvremenu zadat), koliko ih još ima. Malo ljudi zna kako ti pregovori teku i o čemu se pregovara. Mediji uprošćavaju stvar do nivoa banalnosti, a narod kao na fudbalskoj utakmici, gricka kokice i semenke i navija za naše. Kada nešto ne ide kako treba, za sve su nam drugi krivi, mi nikako.

Prošle godine nam je Evropska unija stavila do znanja da možemo da postanemo članica 2025. godine. O tome se još uvek priča ali se nekako izbegava da se objasni narodu da bi to moglo da se izvede jedino ukoliko mi budemo spremni da sprovedemo veoma temeljne reforme. Šta su u suštini pregovori!? Nema tu nikakvog ’’pregovaranja’’, samo nam stave do znanja šta treba da uradimo, a mi možemo da pregovaramo o rokovima i nekim drugim tehničkim detaljima. Stvari su jasne, ukoliko hoćete sa nama, u Evropsku uniju, morate prihvatiti naše vrednosti i prilagoditi vaš sistem našem. Ukoliko nećete, vaš problem, javite se ukoliko promenite mišljenje.

Ono što u našoj priči sa Evropskom unijom nedostaje jesu promene. Nije moguće da sve ostane isto, a da bude drugačije. Pregovori o pristupanju su priča o promenama. Ukoliko želimo u Evropsku uniju, neko treba da nam kaže i objasni kakve su to promene, kako će one da se odraze na naše živote, posebno na živote običnih ljudi kojima je i Evropa bez viza veoma daleko. Naši zvaničnici treba da shvate da tu nema šibicarenja i da odluče da li su spremni na promene. A one će biti veoma bolne i udariće na same temelje političkog sistema koji se kod nas razvija već decenijama, a to suštinski znači da će nosioci političke moći morati da izmaknu stolicu na kojoj (veoma uspešno) sede. Ko je kod nas spreman na to!? Vreme će pokazati. Dok se to ne dogodi, ostaćemo daleko od Evropske unije, možda još dalje nego što smo sada.

Međutim, nismo svi tako daleko od Evropske unije. Mnogo naših ljudi je otišlo da živi u nekoj od država članica, koje su među omiljenim destinacijama za odseliti se, pa su praktično već postali građani Evropske unije. Sve češće se kod nas piše o tome, svi kažu da svake godine nestane u Srbiji po jedan grad srednje veličine. Gledam i u mom Kruševcu, počeli su da odlaze oni koji najverovatnije nikada ne bi otišli, samo da su ovde malo bolje okolnosti. Iako je moja porodica preko 100 godina u ovom gradu u kome sam i ja odrastao, pa se posle školovanja vratio da živim i nešto pametno uradim, sve manje ljudi u njemu poznajem.

Odlaze i oni koji nisu previše egzistencijalno ugroženi, smatraju da nije sve u novcu. Ako novac nije problem, šta je onda u pitanju? Sistem vrednosti…A upravo o tome se radi kada pričamo o pridruživanju Srbije Evropskoj uniji. Možda nisu hteli da nam otvore neka poglavlja, možda nas ucenjuju Kosovom, možda ima još nekih znanih i neznanih problema, ali to sve nije trebalo da nas sprečava da sami preuredimo našu zemlju i da je učinimo atraktivnom za život. Da nam bude dobro iako nemamo mnogo para.

Ovako, dodjoh i sam u situaciju da svojoj deci savetujem da razmišljaju o eventualnom odlasku. Ako sam se ja prilagodio ovome u čemu živimo, ne želim da seto i njima dogodi. Svoj ostanak ovde sam debelo platio, ali sam izgubio nadu da ću za života dočekati da živim u uredjenoj državi, u kojoj važe fer pravila za sve. Svoju decu sam vaspitavao da se znanjem i kvalitetom probijaju kroz život, da će im se rad na sebi isplatiti, da budu pošteni i korektni prema sebi i prema drugima. Šta bi njima trebalo da se posle diplomiranja poklone jednom drugom sistemu vrednosti za koji ih nisam pripremio, da obilaze političke stranke i ponižavaju se kod nekih lojalnih a nekompetentnih nosioca lažnih diploma i doktorata, da bi dobili neki bedno plaćen posao koji im nikakav kvalitet života neće omogućiti? Bolje je za njih da, ukoliko nema drugog rešenja, odu u neku od država članica Evropske unije a nama ostaje da budemo večiti ponavljači iz istorije i večiti kandidati za neki bolji život, koji na našu žalost nikako da dodje.

Autor teksta je Nenad Krstić, predsednik Udruženja građana za podršku evropskim integracijama “Evrokontakt”. Stavovi izrečeni u ovom tekstu su lični stavovi autora.

Možda vam se dopadne i Više od ovog autora

Ostavite odgovor

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.

2 × four =