У оквиру пројекта Safe Journalist, разговарали смо са Амелом Бајровић, новинарком и уредницом портала Free Media из Новог Пазара, о изазовима са којима се сусрећу локални медији, притисцима на новинаре и колико јавност и институције заиста штите професију.
Амела поседује скоро три деценије искуства у новинарству, а портал који је основала крајем 2021. ове године слави четири године постојања.
„Free Media се бави пре свега друштвеним темама, дневним вестима, али и причама о малим великим људима, нарочито женама. У средини која је још увек патријархална, важно нам је да жене буду медијски видљиве и да се о њиховим малим бизнисима и иницијативама говори“, објашњава Амела.
Амела наглашава да поред конвенционалних притисака, локални новинари носе један специфичан, директан ризик:
„У малом граду сви знају где живите, лакше вам покуцају на врата. Често познајете људе о којима извештавате, и ако обрађујете теме које их узнемиравају — корупција, злоупотребе, прилично је стресно. Оно што се код нас дешава, београдским медијима се вероватно и не дешава.“
Та близина и препознатљивост, како каже, појачава притисак и отежава рад:
„Било је случајева да ми ‘само прерадимо’ полицијско саопштење, објавимо иницијале, а онда нам људи шаљу поруке и зову нас зато што смо то објавили. То је специфично за локалну средину.“
Чврст став: не повлачимо, осим корекција
Када смо питали да ли су икада морали да повуку текст, Амела је кратко и одлучно одговорила:
„Никад нисам повукла ниједан текст. Јесам пар пута исправљала детаље, грешке, превиђене податке , али не бришемо вести. Ако радите посао професионално, стојите именом и презименом. Ако неко тражи да прикријете нешто, то је вест сама по себи.“
Такав став одражава редакцијску одговорност, али и ризику: ако не попустите, циљеви притиска остају исти, али јавност добија информације. Амела додаје и практичан савет за млађе колеге:
„Ако знате да сте све урадили како треба, не скидајте вест.“
Публика — подршка је појединачна, не системска
Питање колико јавност брани новинаре Амела оцењује као болну тачку:
„Нажалост, преовлађује ћутање. Увек ће бити људи из вашег ближег круга који реагују и пошаљу поруку подршке, то много значи, али у великој маси јавност ретко реагује.“
Додаје да су студентски протести донели подршку појединим новинарима, али да то није трајна масовна подршка:
„Ако у граду од 100.000 становника 20 људи стане уз вас, то је важно, али и даље премало.“
О односу политичких и економских центара моћи према медијима у Новом Пазару, Амела каже да је слика сложена:
„Има много портала, многи бивши новинари су основали своје медије. Неко врло слободно покрива све, неко јасно наклоњен одређеној политичкој опцији. У Новом Пазару су три велике бошњачке партије, и свака има медије и људе који им наклоњени.“
Финансирање, закључује, постоји, али у већини случајева не у размери која може да ‘закупи’ уредничку политику малих портала:
„Око 75% средстава иде РТВ Нови Пазару, остали добијају ситније износе који не могу да утичу на уређивачку политику.“
Системски проблем: ментално здравље и онлајн насиље
За Амелу један од кључних, недовољно видљивих проблема у професији је психолошки терет посла.
„Мислим да у сенци свега остаје психолошки притисак. Константно живите под стресом, знате да вас неко може таргетирати, радно време не постоји, радите и на годишњем одмору. То оставља трагове на менталном здрављу и на квалитету рада.“
Посебно проблематичним истиче „онлајн насиље“ — лак приступ публике и могућност да вас свако директно узнемирава.
Амелина порука је једноставна: потребни су програми за подршку и разговори међу колегама.
„Када се скупимо са колегама и поделимо шта нам се дешава, схватимо да нисмо сами. То нам много помаже.“
Амела истиче да институције новинарима не пружају довољну заштиту, али да се ипак не може рећи да ништа не раде. Формирање контакт тачака у тужилаштвима и полицији, како каже, даје известан осећај да постоје људи који могу да помогну. Посебно наглашава и улогу новинарских удружења, бесплатна правна помоћ и подршка значајно олакшавају бригу.Ипак, наглашава да је потребно више: од боље праксе у примени закона до шире јавне свести о важности медија као јавног добра.
Кључна реч је – солидарност
Амела закључује: „Солидарност колега је кључна. Она нам показује да нисмо сами. Ако се не држимо заједно, не можемо очекивати да ће нас неко други заштитити.“ Наглашава и други, практични савет: „Осмелите се. Ако вам није добро у редакцији, има простора да покренете свој портал. Многи су то урадили и пронашли свој пут.“
Comments are closed.