Skoro da ne prodje dan, a da me ne nazove neki prijatelj, poznanik ili neka meni anonimna osoba koja traži vezu da bi završila neki posao – kod lekara, u nekoj instituciji ili gde već.
Pitanja su uglavnom slična – da li znam nekoga ko bi ga primio i pomogao mu da reši neki problem. U takvim situacijama obično se potrudim da taj moj prijatelj, poznanik ili ko već ode kod nekog koji radi negde i da bude primljen na odgovarajući način, da ga saslušaju i pomognu mu oko čega treba. Skoro da sam se već privikao na to kao na deo svakodnevnice, nešto što se podrazumeva, kao što je jedan plus jedan jednako dva.
Nedavno mi se požalio jedan prijatelj kako je prošao kada je rešio da zameni ličnu kartu. Rešio je da ne zove neke svoje drugare koje ima ’’tamo’’, već je kao običan građanin otišao popodne u Policijsku upravu u Kruševcu. Početak je delovao obećavajuće – u hodniku skoro da nije bilo nikoga, a posle nekoliko minuta se pojavila jedna službenica, koja radi na poslovima izdavanja i zamene ličnih karti, i pitala ga šta mu treba. Pošto je dobila odgovor, sledio je odgovor koji nije oduševio mog prijatelja. „Ne možete biti primljeni sada. Dođite ujutru, tada se zakazuju termini“.
Blago razočaran, ali ne i demoralisan, sutradan je podranio i došao na vreme gde treba i zatekao prepun hodnik ljudi koji su došli sa istom namerom. U nekom momentu krenulo je zakazivanje, red se polako pomerao, ali kada je došao negde na pola, prijavljivanje je okončano. Mogu da zamislim kako je bilo onom jadničku koji je bio ’’prvi iza crte’’…
Potom je izašao neki službenik koji je ljubazno zamolio okupljene da se raziđu i dođu nekog drugog jutra i ponove sve iz početka. Nastala je gužva i buka, svi su krenuli da pričaju u glas, verujem da nikome nije bilo prijatno. Moj prijatelj je iz cele te situacije zapamtio da je rečeno da Policijska uprava nema tehničkih mogućnosti da primi više od 60 zahteva na dan (navodno je sada kvota 80), što je za ovoliki grad, koliki je Kruševac, stvarno premalo.
„I šta si uradio?“, pitao sam ga. ’’Odustao sam od moje prvobitne ideje da nikoga ne zovem u pomoć. Okrenuo sam jedan broj telefona i završio posao za nekoliko dana!’’.
„Tako to kod nas funkcioniše“, pomislio sam. Za sve i svašta su nam potrebne veze i vezice da bi neki posao završili koliko – toliko efikasno, u nekom razumnom roku.
Često se pitam, šta li rade oni koji nemaju nikakve veze? Šta da rade stari, koji su oblikovani u neko ranije vreme i koji se ne snalaze u tome baš dobro? Oni koje su poznavali i sa kojima su sarađivali su se uglavnom penzionisali, neki su i umrli, pa nemaju ni koga da pitaju. Kome da se žale ako ne mogu da zakažu pregled kod nekog specijaliste, a da nije za par meseci, gde pritom nemaju para da odu u neku privatnu praksu?
Da li moji ili neki drugi roditelji, koji se sve teže kreću, koje svakoga dana muči poneka boljka, mogu da priušte sebi da stoje po nekim redovima satima, da čekaju danima, nedeljama, pa i mesecima po nekim listama čekanja?
Skoro je redovna pojava da se penzioneri sjate u neke gužve, najčešće na ulicama, gde obično bude i guranja, ponekada i padanja u nesvest da bi podigli penzije, izvadili neki dokument, potvrdu ili nešto treće?
Ja mojim roditeljima ne dam da se guraju i ponižavaju u takvim situacijama, već okrenem neki telefon i rešim im problem. A šta je sa onima koji nemaju nekoga da im pomogne?
Mnogo je znakova pitanja u dosadašnjem delu teksta. Odgovor je jednostavan – kada ne možeš pravo, onda ideš okolo. Kada institucije ne rade svoj posao kako treba, iz bilo kog razloga, ne mora to da bude javašluk i nerad, već, neretko, nedostatak kapaciteta, opreme ili neki treći objektivan problem, tada kreće improvizacija i traženje zaobilaznog puta do željenog cilja. Imati vezu kod nas postaje uslov opstanka.
Tako se nekada, u vreme kada sam služio vojni rok u JNA, znalo da u Vezu (rod vojske) ide onaj ko ima vezu. Nije se mnogo promenilo od tada, a mi bi smo u tu Evropu, a da se ne menjamo. Ne ide to baš tako.
Comments are closed.