U najvećem broju gradova i opština u Srbiji, uključujući i Kruševac, veoma je prisutan fenomen negativnog priraštaja stanovništva.
Prošle godine je čak zabeležena najveća negativna vrednost prirodnog priraštaja od kada se vodi vitalna statistika, pre svega zbog velikog broja umrlih, ali i zbog sve manjeg broja novorođenih, kao i onih koji su se odselili iz naše zemlje.
Verovatno nije lako da se nabroje svi razlozi zbog čega nas ima sve manje, a ja ne želim da se na ovom mestu bavim njihovim nabrajanjem i analizom. Ima stručnijih da se bave ovom temom, mogao bih da preporučim zainteresovanima da pročitaju tekst objavljen u ’’Politici’’ pre nekoliko meseci (http://www.politika.rs/sr/clanak/406443/Broj-stanovnika-u-Srbiji-pao-ispod-sedam-miliona). Na ovom mestu daću sebi slobodu da se osvrnem na neke stvari koje smatram veoma važnim za razumevanje ovog problema.
Bila je Srbija u prošlosti u više navrata u veoma lošoj situaciji. U oba svetska rata prošli smo kao bos po trnju, mnogo naših predaka je poginulo, mnogi se nisu ni vratili u zemlju, pogotovo posle Drugog svetskog rata. Uspevala je Srbija da se izvuče iz tih situacija, bili smo veoma vitalan narod koji se obnavljao i rastao kako se borio za slobodu i gradio svoju državnost. Iseljavao se naš narod vekovima bežeći od neprijatelja i tragajući za boljim životom, ali je matica bila dovoljno vitalna da sve to da podnese.
Sa druge strane, kako se naša zemlja razvijala, tako su se i doseljavali kod nas. Interesantno je pogledati nacionalnu strukturu stanovništva u nekim nekada velikim industrijskim centrima kao što su bili npr. Trstenik u našem susedstvu ili Bor, gde još uvek imate stanovnike raznih nacionalnosti koji su se doselili u vreme njihovog razvoja. I u drugim zemljama imate ljude koji idu u potrazi za poslom, neki od njih su se doselili u Srbiju i ostali da žive ovde. Bilo je i drugih situacija, interesantan je bio period posle Prvog svetskog rata kada se mnogo stanovnika Rusije, tj. Sovjetskog saveza doselilo kod nas bežeći od Oktobarske revolucije i komunističkog režima koji je tada uspostavljen i značajno nam pomoglo obnovu i kvalitet života u ratom razrušenoj zemlji.
Nismo mi jedini koje muče ove muke. Može se slobodno reći da je skoro cela Evropa u sličnom problemu. Međutim, ekonomski snažnijim državama je malo lakše jer one jednostavno ’’uvezu’’ potrebno stanovništvo iz drugih zemalja, što iz evropskog okruženja, što iz prekomorskih država. Kada Nemačkoj nedostaju radnici ili stručnjaci raznih profila, oni jednostavno ’’spuste rampu’’ i omoguće da se oni tamo dosele. Može im se, imaju dobar sistem, dobre plate i druge potrebne uslove i predstavljaju magnet za razne, između ostalih za naše ljude. Lakše je i državama koje su u drugom krugu evropskih ekonomija, kao što su Češka, Slovačka ili Mađarska iz kojih stanovništvo odlazi u bogatije, ali istovremeno i dolazi iz još siromašnijih država kao što je Srbija, pa nekako tamo stvari i dalje funkcionišu.
A ko će kod nas da dođe da živi? Koga mi da uvezemo kada je kod nas prosečna plata niža ne samo u odnosu na skoro sve evropske države, nego i u dve trećine afričkih zemalja? Dok u Evropi igramo u poslednjem rangu sa Makedonijom i Albanijom, otpozadi gledamo i u Angolu, Sudan, Čad, Mozambik i Zimbabve, pa čak i nama trenutno aktuelni Lesoto, za koje verujem da većina ovde i ne zna gde se nalazi. Ko ne veruje, neka pročita… (http://rs.n1info.com/a249134/Biznis/Plate-manje-nego-u-dve-trecine-africkih-zemalja.html).
Jasno je da bez ekonomskog napretka nema nama budućnosti. Prošlo je vreme kada je moglo da se živi samo od patriotizma. Ukoliko vam nije ostavljena mogućnost da od svoje plate živite dostojanstveno, možete da pognete glavu i da tu činjenicu prihvatite i prilagodite se tome, ili da pakujete kofere i da se odselite negde gde će moći da živite makar normalnije. Tipičan primer je Slovačka gde je u poslednje vreme dosta naših ljudi otišlo da radi. Najveći broj njih ne može tamo nešto posebno da zaradi ali makar mogu da žive normalno, što im na žalost njihova domovina nije omogućila.
Pohvalno je što u aktuelnom sazivu Vlade imamo Ministra bez portfelja zaduženog za demografiju i populacionu politiku, ali neki pozitivni pomaci nisu još vidljivi. Problem je veoma veliki i nije ga lako rešiti, ali ni prezentacija mera populacione politike na zvaničnom sajtu nije ostavila neki utisak na mene. Ako su te mere samo roditeljski dodatak, puna naknada zarade za porodilje, porodiljsko (po potrebi i trudničko) odsustvo i tri pokušaja biohemijski potpomognute oplodnje o trošku države, nisam optimista da će u toj oblasti doći do nekog čudesnog preokreta. U martu je Vlada usvojila Strategiju podsticanja rađanja što jeste pohvalno, ali moraćemo da sačekamo da vidimo rezultate.
Vidljivo je da pravimo i školujemo decu za izvoz i dokle god je tako, padaju u vodu sve velike reči o tome koliko je koja politika u ovoj zemlji uspešna. Kako drugačije da gledam na ovaj problem ako samo u Kruševcu, u komšiluku u kome sam odrastao, najmladja ’’povratnica’’ ima 35 godina? Sva ostala deca su ostala u Beogradu ili se odselila u inostranstvo. Ja lično imam troje dece i nisam siguran da će se ijedno od njih posle školovanja vratiti da živi u Kruševcu, a nije da kao roditelj ne bih voleo.
Sa druge strane, ne mogu da ih ubeđujem da se vrate, ukoliko ne vide svoju perspektivu u njemu. Grad kao što je Kruševac ima neke prednosti u odnosu na veliki kao što je Beograd, pogotovo za mlade parove koji odluče da formiraju porodicu, ali očigledno je da samo to – nije dovoljno.
Comments are closed.