Školska dvorišta, hodnici obrazovnih ustanova i put kuća-škola-kuća postali su autentični poligoni za iživljavanje učenika nad učenicima i brutalne primere vršnjačkog nasilja.
Iako je kategorizacija vršnjačkog nasilja različita po vrstama, odnosno podvrstama i determiniše se donekle drugačije u institucijama koje su posvećene prevenciji, onima čiji je primarni zadatak saniranje posledica i na koncu, tzv.“represivnim ustanovama“, izvesno je da su u osnovnim i srednjim školama u Kruševcu, sa retkim izuzecima prisutni apsolutno svi oblici nasilničkog ponašanja.
Namerno i kontinuirano verbalno uznemiravanje, psihički i emocionalni nasrtaji i fizičko maltretiranje pojedinca ili grupe praktično se odvijaju svakog školskog dana. U praksi se odigravalo i ekonomsko nasilje sa iznuđivanjem, kao i elektronsko nasilje, „sajberbuling“, kombinovan sa drugačije manifestovanim maltretiranjem. Viktimizacija počinje još od obdaništa.
–Od 2010. godine, od kada Školska uprava izveštajno prati vršnjačko nasilje, bilo je svega, tabele pokazuju da nasilje raste u sva tri nivoa – naglašava Milica Đorđević, savetnica za stručno usavršavanje i razvojno planiranje i koordinatorka za prevenciju nasilja za sve obrazovne ustanove na području koje pokriva Školska uprava. – Ipak, naročito kada je reč o prvom i drugom nivou nasilja, ne možemo da kažemo da je više nasilja, već da je ono postalo vidljivije, odnosno da smo mi postali osetljiviji na te vrste nasilja. A kada je reč o trećem nivou nasilja, on zaista jeste u porastu. Tu se misli na tuče i teške oblike nasilja. To nije ceo izveštaj koji nama vaspitno obrazovne ustanove dostavljaju, mislim da nastavnici baš ne odreaguju na svaki slučaj nasilja i da ne vode evidenciju o tome.
Iskustva Školske uprave govore da se nasilje odigrava najčešće tokom trajanja školske godine i to na početku, pred kraj prvog polugodišta i pred kraj školske godine.
– Nema specifičnog perioda dana kada najčešće dolazi do sukoba – podvlači Milica Đorđević. – Dešava se to i tokom dana, u vreme velikih odmora, i tokom povratka kući. Ali se dešavaju obračuni i tokom malog odmora, u toaletima. I tu se vraćamo na nastavnička dežurstva, jer sama pomisao kod učenika da neko prati šta rade, smanjuje šansu da se dogodi veći obračun.
U Centru za socijalni rad ističu za CINK da kod njih dolaze, pre svega, prijave koje se odnose na fizičko nasilje i to uglavnom agresivno ponašanje kod dečaka. Školski ambijent je najčešće poprište sukoba.
– Sećam se da je jedna devojčica bila žrtva kamenovanja, ali uglavnom su u pitanju pesnice – napominje specijalni pedagog Irena Zarić, rukovodilac Službe za zaštitu dece i omladine Centra za socijalni rad. – Osim klasičnih tuča, starija deca presreću učenike i maltretiraju ih. Uglavnom, registrujemo slučajeve tek kada do nas budu proceusirane sa adrese tzv. ”represivnih” ustanova (policija, tužilaštvo, sud) ili kada nas obaveste iz Službe Doma zdravlja. Dešava se da roditelji primete modrice kod deteta nakon što je više puta pretučeno, ili dete odvedu lekaru zbog glavobolje. Kada se uđe u materiju, otkriva se poreklo i činjenica da je dete bilo izloženo nasilju u dužem periodu. Okidač za nasilje je značajno raznolik. Povod za neposrednu eskalaciju nasilja može biti izbor frizure ili dečka, kod devojčica, dok sam sklona da verujem da je kod dečaka, bazično, demonstracija sile i moći. Radila sam sa dečakom koji je bio primoran da kupuje užinu za grupu nasilnika. Kada bi zaboravio neki prilog uz naručeni doručak, ili bi ga istukli ili bi ga naterali da stoji u ćošku.
Snežana Živković, sociolog CSR, veruje da je psihičko nasilje kao „dobar dan“ modernoj deci. Do ustanove socijalne zaštite, međutim, ne stižu takve prijave.
– Prijave koje stižu kod nas nisu reprezentativne – smatra Snežana Živković. – Jer, mi se bavimo pre svega decom koja dospevaju u sistem.
Nakon potpisivanja gradskog protokola o saradnji više ustanova i službi koje imaju kontakt sa vršnjačkim nasiljem, detekcija agresije u kruševačkim školama postala je brža i efikasnija.
– Nasilne situacije ređe su u učionici, a najviše ih ima za vreme odmora – svedoči Milica Miletić, psiholog Službe za zaštitu dece i omladine Doma zdravlja. – Broj zlostavljanih se značajno povećao i prisutne su sve vrste nasilja, često je korišćenje noževa, boksera. Nasilnici su vrlo opremljeni. I malo im je potrebno kako bi kod njih kulminirala unutarnja trpnja, koja se nije od detinjstva transformisala u kreativni doživljaj stvarnosti ili još bolje, stvaralačko delovanje.
U ovdašnjim školama odigrava se najširi dijapazon nasilnog ponašanja, od guranja, davljenja, šutiranja, šamaranja, preko pljuvanja, uništavanja ličnih stvari. Elektronsko nasilje odigrava se kroz SMS i MMS poruke, pozive i slanje pretećih poruka, elektronskih poruka, kreiranja lažnih “Fejsbuk” profila, pokazivanje neželjenih fotografija…
– Psihičko nasilje dugo traje i počinje sa omalovažavanjem. Dešava se da devojčica od pet godina kaže drugarici: “Meni je mama kupila skupe patike, a ti imaš sa buvljaka”. Takva stigmatizacija šalje poruku da neko ne vredi, ali da ne vredi ni njegova porodica – navodi Dragan Dronjak, dečji psihijatar. – Kasnije kreće i fizičko nasilje, počev od onih igrarija, lupkanja, čupkanja, dodirivanja, bockanja, što većina dece nekad uradi jednom, a nekima to postane obrazac, do sačekivanja posle škole, organizovanih tuča i slično. Čak sam imao primer gde su jednom dečaku pokupili odeću posle fizičkog i on se po zimi našao u majici i šortsu ispred škole.
Tuče bez motiva postale su pravilo.
– Mog bratanca su prebili, jer je mahnuo devojci – otkriva Jelica Milosavljević, specijalni pedagog i medijator. – Prišli su, izudarali ga i išutirali, pao je na asfalt, udario glavom, tri dana je bio u komi. A radi se o drugoj godini srednje škole, bez ikakvog povoda. Pogrešno su protumačili njegov gest prema devojkama.
Stručnjaci se prisećaju da se nasilje prethodnih godina manifestovalo uslovno definisanim “fer – obračunima”, dok su kod devojčica razmirice završavale sa uveredama i ogovaranjem. Danas to nije slučaj, a brutalnost poprima “maštovite” oblike. Nekoliko učenika čiji je identitet poznat autorima istraživanja, mesecima nakon doživljenog vršnjačkog nasilja još uvek posećuju psihijatra ili su u posebnom stručnom režimu kako bi se izborili sa traumatičnim iskustvom.
Comments are closed.