Glumac Boba Stojmirović je dugo igrao u Kruševačkom pozorištu. Sada je, kaže, “zadovoljan i srećan” u Lazarevačkom pozorištu.
Njegova priča je od onih “nikad u svom selu pop”. Ističe da čoveku često u susret izađu ljudi od kojih se to ne očekuje. Kaže da treba vredno raditi, ali je bitan i faktor sreće.
Igrali ste u tri predstave reditelja Kokana Mladenovića u Kruševačkom pozorištu. Sve su skinute sa repertoara. Trenutno vas na sceni Beogradskog dramskog možemo gledati u još jednoj Kokanovoj predstavi, “Klošmerl”.
Poziv za “Klošmerl” me je iznenadio. Ovo je baš “Kokanovska predstava”. On je jako inteligentan čovek, maštovit, razmaštava se, ali ima pravu meru. Obrađuje dela koja nas sve diraju, majstor je da dobro upakuje predstavu, jer nas na trenutak nasmeje, a suštinski vrati u stvarnost.
Kruševačko pozorište nema manir da objavi da je neka predstava zvanično skinuta sa repertoara. Za predstavu “Iza rešetaka” verujem da su problemi bili i tehničke prirode, dok za predstavu “Dundo Maroje” ne vidim opravdanje. Dok postoji publika predstava treba da živi. Kao da se igraju “prigodne predstave” da se neko ne bi naljutio. Uvek je bilo i biće kritike društva samo je pitanje da li će neko u pozorištu to dozvoliti.
Možete li prokomentarisati sadašnju situaciju u Kruševačkom pozorištu?
Trenutno nisam toliko u Kruševcu da bih bio merodavan, ali mi se čini da se pad kvaliteta oseća. Čini mi se da je publika u Kruševcu odgajana na komediji, većina. Ljudi posle napornog posla žele da se opuste.
Mislim da je najveća greška u Kruševačkom pozorištu nebriga oko ljudi. Mnogim ljudima na plati godinama nije davana prilika. Godinama su neki skrajnuti, ostaju im stalna plata i unutrašnje nezadovoljstvo.
Trebalo bi da bude dobro raspoređeno, da imate jednu veliku ulogu recimo, jednu manju, da bude raspoređeno za sve podjednako. Možda bi trebalo kad dolazi reditelj da se organizuje audicija. Znam da je bila audicija za “Mi čekamo bebu”. To su mladi ljudi koji se i dalje bore za svoje mesto pod Suncem. Po mom mišljenju treba negovati ansambl i organizovati usavršavanje.
Recimo, Mađarsko pozorište u Novom Sadu, često ima radionice. U treningu su. “Jedan naslov ne čini proleće”, što kažu. Mislim da su Kruševačkom pozorištu neophodne drastične promene.
Da li je posećenost veća ukoliko se pojavi neko “popularno ime”?
Ime može da privuče publiku, ali ako predstava nema kvalitet – tu nema pomoći.
Zašto ste angažovani u Lazarevcu, a ne u Kruševcu?
Ovde sam imao nezadovoljstvo što se uprave pozorišta tiče. Čini mi se da su srdačniji prema nekom ko nije iz našeg grada. Kao da se mnogo bolje prolazi ako niste iz Kruševca. To kao da je mana, tako sam ja doživeo. Nažalost, to nam je u mentalitetu.
Što se Lazarevca tiče, desio se poziv, sve se lepo sklopilo. Zadovoljan sam celom ekipom, divno su me prihvatili.
Kad igraš u svom gradu neko može reći “ima navijače”. Raditi u drugom gradu je izazov.
Realno, u Kruševačkom pozorištu ću igrati ponovo ako neki reditelj poželi da radi sa mnom. Ne verujem da će nekim čudom to želeti pozorište. Ostavio sam to iza sebe i jako sam zadovoljan u Lazarevcu.
Pomenuli ste mentalitet. Da li smo kao grad odali dovoljno počasti velikanima glume? Trg glumaca, ulice sa njihovim imenima, festival u Kruševcu, možda?
Mnogo toga još mora da se desi u kulturi po pitanju finansiranja da bi mogli da se razmaštavamo. Još mnogo vode treba da proteče. Mnogi svojevremeno veliki festivali nisu to što su bili. Tako da pravljenje još jednog možda bi, a možda i ne bi bilo pametno.
To traži sposobne ljude koji se suočavaju sa velikim izazovom kako doći do sredstava. Mnoga pozorišta se bore da opstanu i povrate stari sjaj. Jedan čovek može da da ideju, ali ne može da pokrene cela kola. Obećavano je i pozorište za decu, pa je i od toga ostalo ništa.
Dati naziv ulice po nekome je čast, ali ako dođe do toga da ćorsokak nazovemo po nekom velikanu onda ga time unizimo.
Comments are closed.