ХУМАНА СТРАНА СОЦИЈАЛНОГ ПРЕДУЗЕТНИШТВА: Помоћ онима којима је најпотребнија

Хуманитарна организација “Дечје срце” постоји 19 година са циљем пружања подршке особама са сметњама у развоју и њиховим породицама.

О искуствима “Дечјег срца” у претходне две деценије, на округлом столу који је организован у оквиру другог Мини-сајма социјалног предузетништва у Крушевцу, говорио је директор Горан Ројевић.

Наша мисија је да обучимо младе људе са сметњама у развоју за самосталан живот, за време када ће остати без подршке родитеља. После 18 година успели смо да покренемо кафић “Звуци срца” на Врачару. Циљ је био да се шира заједница сусретне са особама са сметњама у развоју, да препозна њихов потенцијал”, прича Горан Ројевић из “Дечјег срца” и наставља.

Један од првих покрета који смо направили била је сарадња са апотекама Београда где смо почели да производимо 400.000 кеса за апотеке Београд. То радимо последњих шест година. Потом смо проширили активности на производњу тоалет папира, убруса за различите фирме. На дневном нивоу ми радимо са око 1.240 породица. Такође имамо и своју кухињу која служи, пре свега, за исхрану запослених. Имамо 25 запсолених а седморо се припрема за запослење”.

Отварањем радно-окупационог центра „Звуци срца“ ова организација омогућила је особама са сметњама у развоју да разбију предрасуде и постану корисни чланови друштва.

Веома је важна категоризација тих људи када дођу да се запошљавају. У првој категорији су особе са лакшим инвалидитетима, у другој са тежим док су у трећој категорији особе које не могу потписати уговор, незапошљива група људи како их третирају Закон и Национална служба запошљавања. Ми планирамо да покренемо радне центре где би се запошљавале и осбе из треће категорије”, наглашава Ројевић.

Дечје срце” је једна од организација која је помогла деинституционализацију процеса збрињавања особа са сметњама у развоју.

Да би изашли из институција морали смо да развијамо нешто што се зове специјализовано хранитељство. Биолошке породице су се навикле да они не живе са њима па нису ни могли да се врате тамо. Морали смо да развијамо те хранитељске породице које су прихватале ту децу. Развијали смо и Центре за породични смештај да би неко контролисао те хранитељске породице, јер они не припадјау систему центара за социјални рад. Прво је постојао један центар у Београду, сада имамо пет или шест таквих центара у Србији. Такође смо развили услугу помоћ у кући за децу и младе са сметњама у развоју која након 7,8 година тражи одређену врсту реформе”, појашњава Ројевић, дирецтор организације “Дечје срце”.

You might also like More from author

Comments are closed.

Skip to content