Dok tabloidno novinarstvo i senzacionalizam svakodnevno pomeraju granice dobrog ukusa, postavlja se pitanje gde je granica između slobodnih i neodgovornih medija. Generalna sekretarka Saveta za štampu Gordana Novaković za naš portal govori o hiljadama zabeleženih etičkih prekršaja u štampanim i onlajn medijima, novom fenomenu „kopiranja“ problematičnih tekstova na lokalnim portalima, ali i o tome kako svaki građanin može lako da prepozna kršenje novinarskog kodeksa.
Savet za štampu je nezavisno, samoregulatorno telo koje okuplja izdavače, vlasnike štampanih i onlajn medija i profesionalne novinare. Osnovan je da bi pratio poštovanje Kodeksa novinara i novinarki Srbije u štampanim i onlajn medijima i rešavao žalbe pojedinaca i institucija na sadržaje štampanih medija.
U nadležnosti Saveta je i medijacija između oštećenih pojedinaca, odnosno institucija, i redakcija, kao i iznošenje javnih opomena za kršenje etičkih standarda utvrđenih Kodeksom novinara i novinarki Srbije.
Sa Gordanom Novaković, generalnom sekretarkom Saveta za štampu, razgovarali smo o tome koliko često i koji mediji krše odredbe Kodeksa novinara i novinarki Srbije, kako oštećeni mogu podneti predstavke i žalbe Savetu za štampu i kako građani mogu da razliku profesionalne medije od onih koji krše pravila.
-Koliko često mediji u Srbiji krše Kodeks i koji mediji to najčešće čine?
Mi radimo monitoring samo devet dnevnih novina sa nacionalnom pokrivenošću šest meseci godišnje (od početka jula do kraja decembra). Prošle godine je tih devet novina za šest meseci prekršilo Kodeks ukupno 7.346 puta, a najčešće su to radili Alo, Informer i Kurir. Pratili smo i izveštavanje ovih novina u predizbornoj kampanji ove godine, u toku koje je zabeleženo 1.474 prekršaja, najviše u Kuriru, listu Alo i Srpskom telegrafu. Kad je reč o žalbama koje dobijamo, odnosno odlukama Komisije o prekršajima Kodeksa, prošle godine je najviše odluka (po 19) doneto protiv portala Alo.rs I Informer.rs, a zatim protiv portala Novosti.rs (14).
-Koji od lokalnih medija najčešće krše Kodeks?
Broj žalbi koje dobijamo u vezi sa lokalnim medijima je znatno manji u poređenju sa nacionalnim medijima, ali ono što je u poslednje dve godine zabeleženo kao poseban fenomen jeste istovremeno objavljivanje identičnih tekstova (problematučnog sadržaja sličnijeg političkim pamfletima, nego novinarskim tekstovima) na nekoliko lokalnih portala, ne uvek istog vlasnika. Ali, ne bih mogla da posebno izdvojim neki od tih medija, pošto smo uglavnom imali po dve ili tri žalbe na svaki od njih.
-Kako građani mogu podneti predstavke Savetu za štampu?
Žalbu na sadržaje štampanih i onlajn medija, kao i novinskih agencija, za koje veruju da su u suprotnosti sa odredbama Kodeksa novinara i novinarki Srbije, može podneti svaki pojedinac, organizacija ili institucija, koji su direktno pogođeni objavljenim sadržajem na koji se žale. Žalbu u ime nekog drugog moguće je podneti samo uz pisanu saglasnost te osobe. Ukoliko objavljeni sadržaj povređuje prava određene grupe ljudi, žalbu može podneti organizacija koja se bavi zaštitom ljudskih prava.
Žalba se može podneti popunjavanjem obrasca na sajtu Saveta za štampu, imejlom ili poštom.
Za građane je važno da znaju i da je postupak pred Savetom javan i da će žalba koju pošalju biti dostupna javnosti.
-Kako građani mogu najlakše prepoznati etičke prekršaje u tekstovima i medijskim objavama?
Mislim da su i onima koji nikada nisu čitali novinarski etički kodeks poznati osnovni principi profesionalog novinarstva – da se mora izveštavati tačno, objektivno, nepristrasno i blagovremeno, da se informacije moraju saopštavati u odgovarajućem kontekstu, da se mora navesti izvor informacije, konsultovati više izvora, poveriti infromacija, da se činjenice moraju jasno razlikovati od pretpostavki I nagađanja. I svako može da primeti da u određenom tekstu ili prilogu nešto od toga nedostaje. Osim toga, trebalo bi da znaju i da je novinarima I urednicima zabranjeno da vređaju i diskredituju ljude, da ih diskriminišu na osnovu rase, pola, nacionalnosti, socijalnost statusa…, da ne smeju da koriste govor mržnje, da moraju da poštuju privatnost ljudi o kojima pišu, kao i da Kodeks propisuje posebnu zaštitu dece, žrtava nasilja i durgih ugroženih grupa, ali da mediji moraju da poštuju i pravo na pretpostavku nevinosti svih koji nisu pravnosnažno osuđeni.
Naravno, ukoliko nisu sigurni da li je određeni medij uradio nešto pogrešno, građani uvek mogu da pogledaju naš Kodeks i provere da li je tako.
