КАРДИОХИРУРГ И ЕКОЛОШКИ АКТИВИСТА: Лечи људе али и реке

Александар Милутиновић је кардиохирург и еколошки активиста који у свом родном Брусу често организује акције чишћења река и приобаља.

Након тридесетак волонтерских акција и преко 3.000 џакова прикупљеног смећа, каже да је жеља да сачува природу и реку поред које је одрастао, сада још снажнија.

Прву акцију Александар је спровео сам, у пролеће 2017. године.

“Будаком сам тада очистио траву на уређеној обали. Био је ту један комшија, Дељанин се презива, преко пута је пецао и сећам се да ми је рекао “Свака част, али нема од тога ништа”. Доста је био у праву, а мало и није”, присећа се овај млади лекар.

ПРИКУПИЛИ 3.000 ЏАКОВА СМЕЋА

На другој акцији која се, како објашњава, формално води као прва, придружио му се школски друг Бојан Живанчевић, професор физичке културе у гимназији у Брусу.

“Од тада до данас организовали смо преко 30 акција и сакупили више од 3.000 џакова смећа. У међувремену смо добили “појачање”. Десетак нас је на свакој акцији, четворо, петоро сталних, остали се смењују. Увек је ту мој отац Верољуб, професор физике у пензији, Жарко Арсић, запослен на скијалиштима на Копаонику, Новак Ковачевић, психолог у Центру за социјални рад у Брусу. Ту је и академска сликарка Биљана Цинцаревић која је пореклом из бруског краја и људе из престонице повремено укључује у наше акције. Допринос су дали и Милош Ђорђевић, доктор физичких наука, кардиохирург Игор Живковић, саобраћајни инжињер Вићаско Томан, Томислав Петровић и његова ћерка Магдалена из Мајдева, Ивица Врекић из Бруса и Ненад Илић из Радуња, Славољуб Ивановић из Гочманаца…”, набраја Александар.

Ова еколошка дружина, на почетку је акцију започињала од ушћа Грашевке у реку Расину, чистећи део од Бруса до Рибара, а део од ушћа до бруске бране на Расини.

“Онда смо кренули у Грашевку и после пар акција одлучили да идемо од извора наниже, да нас не засипа старо смеће. Нажалост, на улазу у село Брзеће смо већ две године, неких 800 до 1.000 метара не можемо никако да доведемо до нуле, ту је на један метар џак смећа”.

Александар каже да људи бацају све и свашта, те да би нека ажурна служба, по смећу које се ту затекне, тачно могла да идентификује из које куће оно долази.

“Налазили смо скије, рендген снимке, отпад из пољопривреде, одела, ципеле, буквално све што постоји. Обично нас десетак прикупи од 60 до 100 џакова, зависно од терена и приступачности”.

СЕЛА БЕЗ КОНТЕЈНЕРА – РЕКЕ ПУНЕ ЂУБРЕТА

Наш саговорник истиче да труд који он и његови пријатељи улажу како би очували реке даје одређене резулате, али и да све то још увек није довољно.

“Неки делови су чистији, неки исти, неки још гори. Има пуно смећа свуда уз обале и свака већа вода смеће спушта наниже, па и у очишћене делове. Ипак, други начин сем пешачког сакупљања и вађење смећа метар по метар не постоји”.

Акције најчешће трају око четири сата, након чега увек следи дружење и размена утисака:

“Ручамо заједно и ту је било помоћи повремене од локалних кафеџија- „Кљунац”, „Промаја” и „Колиба”. Осећај је диван и током рада и после тога. Има људи из Београда који долазе на акције и кажу да им толико пријају за душу, да сада из „себичних” разлога долазе да чисте”.

Александар напомиње да се доста волонтера током претходних пет година укључивало у акције ,али да су окосница и даље његова породица, нешто добрих људи и кумова.

“Окупило се језгро али још увек је ово прича испред нашег времена и интересовања. Све више добија на значају, али држава се и даље не бави системски овим проблемом. Да би било ефекта, поред односа награда и казни, треба омогућити квалитетне услове за одлагање смећа и службе које ће ићи до сваког појединца. Смеће које сви видимо често је вишедеценијска небрига. Многа села нису до пре седам, осам година имала никакве контејнере. То наравно није оправдање, али јесте олакшање за сваког са мањком свести, савести али и снаге, јер је много старих људи који не могу да иду километрима до центра села како би одложили смеће”.

ПОЈЕДИНЦИ НЕ МОГУ ДА РЕШЕ СИСТЕМСКИ ПРОБЛЕМ

Говорећи о сарадњи са ЈКП Расина из Бруса, Александар каже да они углавном покупе прикупљено смеће, понекад дају џакове и рукавице:

„Пре шест година, 2017. године, су нам помогли и штампањем мајица за учеснике. Имамо коректну сарадњу са њима, у домену како они разумеју своје учешће. Мишљења сам да значај свега овога, као и већина народа, не схватају на прави начин, али бар ажурно покупе смеће, иако им је то нека врста додатног посла и верујем да нису срећни због тога“, сматра Александар.

На питање колико појединац може да допринесе у очувању природе, наш саговорник одговара са “мало, нимало и пуно”:

“Мало, јер појединац не може да реши вишедеценијску небригу, али то ипак није разлог да ништа не ради и да прича „земља Србија”, „наша посла”, „ништа то без казне”, „ја баш волим те акције али не стижем”. Пуно, у смислу да свако од нас треба и може да да лични допринос у очувању природе, колики ког он био. И нимало, јер свест једног народа не чине светли изузеци, већ просек који је системски и систематски запуштен и препуштен стихији.”

Александар је у Брусу живео до своје 19. године, студирао је у Београду, где данас живи и ради. Завршио је магистеријум и специјализацију из кардиохирургије. Еколошки је активиста, у слободно време воли и да свира хармонику, тренутно учи да пева уз гусле. Волонтерски рад чини га срећним, посебно зато што је усмерен на његов родни крај и места која су обележила његово детињство.
Милутиновић је осмислио и меморијалну шетњу под називом “Бруски марш”:

“То је шетња која негује сећање на страдале претке поткопаоничког краја од фолкдојчерске СС дивизије “Принц Еуген” октобра 1942.године. Ту шетњу највише воле деца јер пешачимо двадест километара кроз лепе крајеве, што је младима својеврстан тест и међусобно такмичење”.