Novinarka i urednik Mreže za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK) kažu da je potrebno menjati sudsku praksu i način procesuiranja pretnji novinarima, jer se krivično gone samo oni koji pretnje napišu ili izreknu direktno, bez obzira što ponekad one najopasnije dolaze u mnogo suptilnijim formama
Milica Vojinović jedna je od tri članice redakcije KRIK-a kojima su obijeni domovi. Vojinović veruje da u njenu porodičnu kuću nisu provalili lopovi – provalnik je čak ostavio i novac na krevetu.
„Ja sam imala to neprijatno iskustvo kao jedna od tri osobe u našoj redakciji čija je kuća bila obijena, da mi je neko provalio u kuću pod nekakvim vrlo sumnjivim i vrlo čudnim okolnostima gde je određena suma novca ostavljena na krevetu, pa je jako čudno da je to neki lopov koji ne krade“, kaže ona.
Novinarki KRIK-a Dragani Pećo nepoznata osoba je provalila u stan i ispreturala stvari u julu 2017. godine. Porodična kuća Milice Vojinović obijena je u oktobru 2019, a u stan Anđele Mitrović, menadžerke društvenih mreža ove redakcije, provaljeno je u novembru 2020. godine.
Za ove tri provale još uvek niko nije odgovarao, a Vojinović su policajci, kako kaže, čak i ubeđivali da slučaj nema veze sa njenim poslom.
„Naravno da tu provalu sa većom sigurnošću mogu da vežem za posao i mislim da je imalo veze sa poslom i da je bila neka vrsta upozorenja ili nečeg sličnog. Tu vrstu stresa i nekakvog pritiska koje sam doživela tokom tih par dana kada se provala dogodila ne bih poželela nikom“, dodaje ona.
KRIK meta digitalnih pretnji, prorežimskih tabloida i SLAPP tužbi
Redakcija KRIK od osnivanja je na meti prorežimski tabloida, a međunarodne organizacije nekoliko puta su do sada reagovale zbog kampanja kojima su izloženi.
Protiv novinara i urednika KRIK-a podnete su desetine takozvanih SLAPP tužbi, odnosno tužbi kojima nije cilj zadovoljenje pravde već zastrašivanje i ućutkivanje novinara.
Digitalne uvrede i pretnje prate objavljivanje gotovo svakog teksta KRIK-a. Stevan Dojčinović, glavni i odgovorni urednik ovog portala, kaže da ih je jednom u samo 24 sata stiglo više od sto.
„Kada je bilo objavljeno da sam proveo jednu noć u pritvoru u Rusiji… Kada sam se vratio u Srbiju, kad sam otvorio svoje socijalne mreže, Fejbuk, Tviter, ostale – to je bilo preko stotinu pretnji. Znači, pričamo u toku jednog dana – preko sto pretnji“, priseća se Dojčinović reakcija na vest da je zadržan na aerodromu u Moskvi 2015. godine.
On je tada trebalo da održi predavanje na Fakultetu za novinarstvo u Voronježu. Međutim, on je zadržan u aerodromskom pritvoru po sletanju, zabranjen mu je ulazak u Rusiju i poslat je nazad u Beograd.
Novinari obeshrabreni da prijave pretnje
Članovi redakcije dugo nisu prijavljivali pretnje koje su dobijali. Dojčinović kaže da su se osećali obeshrabreno nakon što prve podnete prijave nisu rešene.
„Nakon što je osnovan KRIK, mi smo prijavili prve dve pretnje koje smo dobili, to je bio oktobar 2016. Ništa nije urađeno po tom pitanju, jer tužilaštvo još uvek čeka IP adrese naloga sa kojih su pretnje bile upućene, iako se na profilima sa kojih su pretnje bile upućene jasno prepoznaju lica, objekti“, objašnjava Dojčinović.
On kaže da je redakcija ponovo počela da prijavljuje pretnje tek prošle godine.
„Možda smo prijavili još četiri ili pet slučajeva. Od tog broja, samo jedan je završen, gde je osoba osuđena uslovnom kaznom. Naravno, neke su i odbačene iz meni potpuno čudnih razloga“, kaže on.
Vojinović kaže da KRIK prijavljuje samo „otvorene i direktne pretnje“. Prijava za obijanje stana je jedina koju je kada su u pitanju pretnje upućivane lično njoj. Međutim, u ime redakcije podnosila ih je nekoliko puta.
„Znamo iz drugih slučajeva da sud i tužilaštvo ne priznaju ukoliko vam neko nije bukvalno rekao: „ubiću te, prebiću te“ i tako dalje. Tako da znamo da nema poente prijavljivati nešto iole suptilnije. Mislim da je stanje u pravosuđu povodom toga totalno katastrofalno i da ni na koji način nismo ohrabreni da to prijavljujemo“, kaže ona.
Ozbiljnost pretnje zavisi i od toga ko ju je izrekao
Dojčinović smatra da je neophodno promeniti praksu procesuiranja pretnji novinarima. On kaže da se „ozbiljnost same pretnje ne meri se samo po onome što je rečeno“, već i po tome ko je pretnju uputio.
„Način na koji se sudovi postavljaju – da žele da imaju eksplicitne, jasne pretnje do kraja da bi ih uopšte uzeli u obzir, i tužilaštvo i sudovi u stvari… vodi praksa ka tome da će oni najniže razredni pojedinci, oni koji prete iz neke frustracije i koji su verovatno najmanje opasni, znači pojedinci koji imaju najmanje šanse da u stvari povrede, oni će možda najgore proći, makar će ih neko procesuirati.
„Sad oni dovoljno pametniji, onaj koji zna da to sofisticirano uradi, on jednostavno neće biti procesuiran. Tako da praksa ne funkcioniše kako treba“, objašnjava on.
Dojčinović veruje da tako najopasnije pretnje zapravo ostaju van domašaja pravosudnog sistema.
„Dobro je da se priča o pretnjama, ali ne želimo da napravimo situaciju takvu da kada nekom od kolega stigne ozbiljna pretnja iz mafijaških krugova, da je samo svedemo pod ostale pretnje. Jer jedan odsto tih pretnji je smrtonosniji od ovih 99 odsto“, kaže on i dodaje da novinari sami treba da saznaju ko im preti, šta ta pretnja znači i koliko je ozbiljna.
Kompletan tekst možete pročitati OVDE.
Comments are closed.