KRUŠEVAC NA VEZI SA DIJASPOROM: “U Britaniji je rad svrha života”

Kruševljanka Duška Radosavljević već 28 godina živi u Velikoj Britaniji gde je izgradila izuzetnu karijeru radeći kao profesor, teatrolog, prevodilac…

– Kada ste odlučili da se preselite u Veliku Britaniju i šta je bio vaš motiv za odlazak iz Srbije?
– Imala sam lošu sreću da pripadam generaciji koja je u vreme formiranja ličnog identiteta tokom adolescencije morala da doživi jedno naglo rasformiravanje svoje kulture i kulturnog okruženja. U Britaniju sam otišla 1993. godine po završetku srednje škole sa namerom da to bude ‘gap year’ pred studije i da se odmorim od tadašnje političke i ratne situaciju u zemlji. Nekada su se odlasci iz našeg podneblja dešavali ‘trbuhom za kruhom’. Ja svoj odlazak više vidim kao ‘glavom bez obzira’.

Duška Radosavljević trenutno radi u Royal Central School of Speech&Drama na University of London

– Šta vam je predstavljalo najveći problem u periodu adaptacije na život u Velikoj Britaniji?
– U Britaniji živim već 28 godina što je znatno više od tih prvih 19 provedenih u Srbiji, pa moram priznati da se više i ne sećam problema vezanih za adaptaciju. Svakako je ta adaptacija lakša kad je čovek mlad i još uvek u periodu razvoja. Mada mene svakako, i uprkos tome, ime i akcenat uvek čine strancem u ovoj zemlji pa je i proces adaptacije uvek neophodan i uvek u toku. Kad gledam sebe iz vizure Britanca čini mi se da mi je, možda, najveći izazov da se adaptiram na britansku umerenost i nedorečenost, mada su to u isto vreme karakteristike koje u Britancima cenim i kojima težim. Mislim da su jako bitne kao preduslov za očuvanje ličnog suvereniteta, slobode i međusobnog poštovanja. U tom smislu za mene više važi da sam osoba koja, što bi rekli Englezi, ‘wears her heart on her sleeve’ – nosi svoje srce na rukavu.

Takođe mi je značajna prepreka oduvek bila i ostala nemar i neinformisanost britanske kulture za kulturu predela iz kog dolazim. U vreme mog dolaska postojala je doza radoznalosti zarad razumevanja ratova koji su tada bili u toku ali je to bilo prolazno interesovanje. Ima Britanija pune ruke posla oko upoznavanja i razumevanja svojih bivših kolonija…

– Koja su vaša najznačajnija profesionalna dostignuća u inostranstvu?
– Budući da imam stalni posao kao naučni i prosvetni radnik na Londonskom univerzitetu, spadam u profesionalno uspešne i ostvarene ljude mada nisam sigurna koja su objektivno značajna merila tog uspeha. Najznačajnija ostvarenja je lakše videti spolja nego iznutra. Ja mogu, možda, samo da izaberem neka meni najdraža.

Dosta mi je pomoglo i otvorilo vidike kada sam kao studentkinja teatrologije dobila nagradu “Sunday Times”-a 1998. godine za pozorišnu kritiku. Nakon toga je usledila dugogodišnja saradnja sa novinama “Stage” za koje sam 13 godina radila kao članica šestočlane ekipe izveštača sa Edinburškog festivala i deo žirija za nagrade za glumu. Edinburg u avgustu mi je ostalo možda najdraže mesto na svetu i integralni deo mog kulturnog bića.
Imala sam radna mesta na univerzitetuma u Halu (Hull), Njukaslu (Newcastle), Voriku (Warwick), Bristolu, Kentu i Londonu i u dve pozorišne kuće – Northern Stage i Royal Shakespeare Company. Usput sam sarađivala na nezavisnim projektima sa raznim interesantnim ljudima kao što je “Orestija” mladog reditelja Roberta Ajka (Robert Icke) koja je dobila prestižnu nagradu “Olivije” (Olivier).

U naporima da svoju kulturu približim britanskoj zaslužna sam za dolazak Uglješe Šajtinca na britansku scenu pošto sam u okviru svog diplomskog rada prevela njegovu dramu “Rekviziter” koja je zatim imala premijeru na univerzitetu u Hadersfildu (Huddersfield), u režiji Vladimira Popadića, te time na neki način doprinela i nastanku i same drame “Hadersfild”, koju sam takođe prevela i učestvovala u iniciranju njene britanske tj. svetske praizvedbe u Lidsu (Leeds)  2004. godine.

Iz sličnih razloga i želje da britanskim kolegama i publici ukažem na postojanje značajnog teatarskog iskaza na Balkanu organizovala sam i prvo gostovanje Olivera Frljića u ovoj zemlji. Meni dosta drago dostignuće na poslovno-ličnom planu je ‘Mums and Babies ansambl’, na kom sam sarađivala sa dve mame i tri bebe, uključujuci i moju prvu bebu Joakima. Iz tog projekta proizašao je priručnik finansiran od strane Britanskog fonda za naučno istraživanje u oblasti umetnosti i društvenih nauka (AHRC) a ista fondacija je takodje finansirala još tri moja projekta uključujući i najnoviji koji je u toku 2020-21 godine www.auralia.space.

– Koje su najveće razlike u načina rada u Srbiji i zemlji gde sada živite i radite?
– Pošto nemam baš neko iskustvo rada u Srbiji ne bih mogla merodavno da uporedim ta dva konteksta ali mi se spolja čini da je osnovna razlika izmedju dve zemlje u takozvanom balansu izmedju života i rada (work-life balance) gde u Srbiji uvek prevagne kvalitet života, ličnog komfora i provoda, a u Britaniji je, u skladu sa protestantskim vrednostima, rad svrha života pa se uvek više vremena i energije posvećuje radu samom po sebi. Nijedan od ta dva modela nije savršen. Međutim, pohvalno je to što je u Britaniji možda više nego u nekim drugim evropskim zemljama proteklih decenija bilo relativno lako barem za nas iz bivše Jugoslavije integrisati se u sistem i postati ravnopravni član društva a ne biti tretiran samo kao migrant ili gastarbajter. Ta se atmosfera u poslednje vreme zamutila zbog Brexit-a tako da je i to možda bila samo prolazna prednost.

– Kako održavate vezu sa rodbinom, prijateljima i kolegama u Srbiji? Koliko često dolazite u Srbiju i Kruševac?
– U proseku ispada da u Kruševac dođem jednom u dve godine mada bih volela da to bude češće. Kad će već jednom taj aerodrom na Rosuljama? Kontakte održavam Viberom i Skypeom i susretima sa rodbinom i prijateljima na drugim teritorijama, zajedničkim letovanjima itd.

Nažalost, nemam saradnju sa institucijama i pojedincima iz Srbije na profesionalnom planu.

Možda vam se dopadne i Više od ovog autora

Ostavite odgovor

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.

5 − 2 =

Skip to content