Kruševljanka u Misiji UN u Centralnoafričkoj Republici: “Toliko su siromašni da nemaju ni semafor u glavnom gradu!”

Ana Nikolić (27), medicinski tehničar iz Kruševca, provela je šest meseci kao članica srpskog kontigenta u Misiji UN u Centralnoafričkoj Republici kao jedina žena iz redovnog sastava.

Ana je u Vojsci Srbije angažovana od 2010.godine, prvo kao vezista a potom kao medicinski tehničar u Garnizonskoj ambulanti u Kruševcu. Za učešće u Misiji UN – MINUSCA  u Centralnoafričkoj Republici prijavila se, kako kaže, „da se dokaže sebi, unapredi karijeru i nadogradi iskustvo“. Nakon dugog selektivnog procesa uspela je da ostvari svoj cilj.

–Najteži momenat mi je bio kada sam morala da ostavim svoju četvorogodišnju ćerkicu. U Africi su bile 24 žene a samo dve ili tri nisu imale porodicu. Jedna drugoj bile smo podrška mada je i muškarcima bilo podjednako teško. Suprug Branislav je takođe vojno lice, kapetan saobraćajne službe u Kraljevu, i on me je od početka podržavao a kasnije brinuo o ćerki sa mojom mamom. – priča Ana.

Anin boravak u Centralnoafričkoj Republici je, na neki način, nastavak porodične tradicije. Njen deda je kao inžinjer u IMK “14.oktobar” pre tridesetak godina tri puta putovao u Afriku, Gvineju i Alžir.

Centralnoafrička Republika je jedna od deset najsiromašnijih zemalja na svetu iako raspolaže znatnim zalihama dijamanta, uranijuma, zlata, kobalta i drugih plemenitih metala. Ana se dobro informisala o tome gde putuje ali je po sletanju u glavni grad Bangi ipak doživela šok.

–Bila sam iznenađena kako izgleda jedan glavni grad. Naša baza se zove „Morava“ i to je najlepši prostor u Bangiju. Grad od pola miliona stanovnika nema nijedan semafor, aerodrom izgleda stravično, kao iz horor filma. Malo je asfaltiranih ulica, prodavnica. Sve se prodaje na ulici – od mesa, prehrambenih proizvoda, hemije do benzina. Imaju dve ili tri benzinske pumpe. Osnovno prevozno sredstvo su im motori pa gorivo kupuju u flašama, po litar, dva. Znala sam da loše žive ali sam bila zaprepašćena tolikim siromaštvom.– priseća se prvog utiska Ana.

Pripadnicima Misije UN zabranjeno je da pružaju bilo kakvu vrstu pomoći lokalnom stanovništvu pa se snalaze na druge načine.

–Naš kontigent je organizovao humanitarnu akciju. Od prikupljenog novca kupili smo hranu, pelene, igrače i, uz odobrenje UN, posetili jednu dečju bolnicu. A uslovi u bolnicama su jezivi. Deca spavaju na dušecima koji su na zemlji, medicinske sestre idu bose, nemaju klompe. Imaju odeljenje koje je za neuhranjenu decu i tamo je najviše pacijenata. Nemaju lekove i hranu, posteljina prljava, većina prozora polomljena ili ih nema, glodari i insekti šetaju okolo. To je ono što smo mi videli. – priča o uslovima u Bangiju Ana Nikolić.

Oko 6.000 pripadnika MINUSCA, u kojem su pripadnici oružanih snaga iz Egipta, Maroka, Ruande, Burundija, Kameruna, Perua, Indonezije, Nemačke, Italije i drugih zemalja oslonjeno je na srpskih kontigent u kojem je bilo 48 zdravstvenih radnika. Ana kaže da joj je posao bio veliki izazov.

–Veliki broj pacijenata imao je malariju a svaki je imao različitu kliničku sliku. Interesantno je bilo kada smo prvi put videli ujed mango flaj muve. Ona ispljuje parazita i crva u kožu i treba ga isterati da izađe. Naučili smo od starijih kolega kako se to radi ali bilo je zanimljivo. Dnevno kroz bolnicu prođe 50-60 pacijenata a većina ima neku tropsku dijagnozu.

Ana Nikolić je bila i deo mobilnog tima za evakuaciju pa je letela do Ugande, Kameruna, Konga…

–Tamo se živi znatno bolje nego u Centralnoafričkoj Republici jer je mnogo sigurnije. Viktorijino jezero je prelepo i zato ima dosta turista. Čitava Uganda je divna zemlja. Ima sirotinje ali i bogatih. U Bangiju smo viđali samo siromašne. Ako i ima bogatih oni žive ko zna gde.

Jedan od junaka serije „Vojna akademija“ Ris gine u jednoj od epizoda u misiji u Centralnoafričkoj Republici.

-Gledala sam tu epizodu i prvo što mi je upalo u oči je kako nije spustio mrežu za komarce. U Africi niko tako lagodno ne sedi za laptopom a da ne vodi računa o komarcima koji prenose malariju. Pripadnici UN ginu u mirovnim misijama ali mi nismo imali incidentne situacije. – zaključuje Ana Nikolić.

Slobodno vreme pripadnici Vojske Srbije u Bangiju, smešteni u bazi „Morava“, provodili su na razne načine. Imali su kurs francuskog jezika, posećivali kontigente drugih zemalja ili organizovali prijeme na kojima su predstavljali srpsku kuhinju, gledali filmove, čitali knjige…Srpski kontigent je u CentralnoafričkojRrepublici, gde građanski rat traje od 2004.godine, prisutan od 2014.godine.

–Naš kontigent niko nije napadao ali za oružane pripadnike Misije UN bilo je problema. Najteže je kada su izbori jer su tada obično demonstracije i nemiri. Bezbedonosna situacija je potpuno nepredvidiva i zato smo od baze do bolnice koja je udaljena 300 metara išli vozilima. – dodaje Ana.

Nakon svega pitamo je da li bi ponovo išla u neku sličnu misiju.

–Svakako bih ponovo išla. Možda u Kongu gde je mali srpski tim od dva  lekara i četiri tehničara. Probala bih nešto drugačije. Pokušavam da ubedim kolege da se prijave za neku od misija. Ponosna sam što sam bila deo našeg kontigenta. Kada kažete Srbija čujete samo reči hvale. Nikada nisam bila ponosnija na zemlju iz koje dolazim. – za zadovoljstvom konstatuje razvodnik Ana Nikolić.