U manjim sredinama i dalje postoji sredina da je sramota pričati o zdravstvenim problemima i mentalnom zdravlju mladih osoba.
Svetlana Pavlović ima 27 godina, dolazi iz Arilja i bavi se psihologijom. Trenutno radi kao istraživač pripravnik na Institutu za kriminološka i sociološka istraživanja, a do skoro je radila u jednoj osnovnoj školi.
U Istraživačkoj stanici Petnica je bila u svim ulogama, od polaznice i mlađe saradnice do rukovoditeljke seminara. Njena naučna interesovanja ulaze u domene razvojne psihologije, psihologije ličnosti i mentalnog zdravlja mladih.
Koliko se često u okviru svoje profesije srećete sa mladima i koji su njihovi problemi?
Sada nešto ređe, uglavnom kada vodim neke radionice ili držim predavanja u IS Petnica, ali dok sam radila u školi sretala sam ih svakodnevno i još uvek sam pod jakim utiskom rada sa mladima. Njihovi problemi se vezuju za uzrast adolescencije, neprihvatanje od strane vršnjaka, konflikti sa roditeljima, neuzvraćena ljubav i slično.
Ipak, neretko sam viđala mlade koji se suočavaju sa depresivnim i/ili anksioznim tendencijama, zlostavljanjem u porodici, vršnjačkim nasiljem i sličnim problemima, koji, za razliku od ovih prvopomenutih, mogu ostaviti duboke posledice po razvoj mlade osobe.
U odnosu na to koliko se dugo bavite svojim poslom, da li je problem vršnjačkog nasilja i mentalnog zdravlja bio učestaliji pre nekoliko godina ili sada?
Na to ne mogu da odgovorim precizno jer nemamo istraživanja meni poznata koja bi nam dala pouzdane podatke. Neka od njih pokazuju porast stepena vršnjačkog nasilja. Ipak, može biti da sada više o tome razgovaramo pa smo i osetljiviji da primetimo kada se ono događa.
Moj lični utisak je da je vršnjačko nasilje postoji tu sve vreme, samo se njegove forme menjaju. Na primer, dok su učenici pohađali online nastavu ili kombinovani model, fizičkog nasilja gotovo da nije bilo, dok smo tada imali povećan nivo digitalnog nasilja.
Sada je slika opet takva da deca i mladi jako često prijavljuju verbalno, fizičko, a ponekad i sekusalno nasilje, što je izuzetan napredak jer se sve više govori o problemima koji odavno postoje.
Da li i dalje među ljudima vlada stigma o tome da je sramotno ili nepotrebno pričati o mentalnom zdravlju?
Čini mi se da se to menja i srećna sam zbog toga. Stigma i dalje postoji, rekla bih, posebno u manjim mestima. Ipak, ona jeste u padu, daleko slobodnije se otvaraju teme koje se tiču mentalnog zdravlja nego ranije. Postoji dosta predavanja, emisija, serija koje pokrivaju ove teme.
Rekla bih da se društveni narativ menja, a posledično i onaj unutar porodice i škole, pa mladi slobodnije mogu da priđu odraslima sa nekim psihološkim problemom koji ih muči. Važno je da nastavimo u tom smeru, da ohrabrujemo mlade da je pričati o mentalnom zdravlju okej.
Da li današnji mediji i društvene mreže utiču na porast nivoa nasilja i kako?
To je neminovno, nažalost. Svi smo izloženi različitim oblicima nasilja svuda oko nas. Televizije koje imaju pokrivenost u celoj zemlji emituju scene nasilja u udarnim terminima. Gostovanja na televiziji i tzv. debate su pune verbalnog nasilja. Isečci iz takvih emisija završavaju na društvenim mrežama i svi mi to gledamo, hteli to ili ne.
Posebno loše je što mladi, koji još uvek izgrađuju svoj sistem vrednosti o tome šta je dobro, gledaju ove sadržaje i počinju da misle da je to sasvim u redu model komunikacije. Potom se čudimo kako to mladi „loše komuniciraju“, vređaju se, nepristojni su. Ne, nisu mladi nepristojni, nego ih neki odrasli tome uče upravo preko medija.
Kakva je procedura u školama za prijavu problema?
Nasilje treba da prijavi svako ko ga vidi: nastavnici, drugi učenici, tetkice, domari, roditelji… Ako je to moguće u konkretnoj situaciji treba da potraže dežurnog nastavnika ili razrednog starešinu.
Oni preuzimaju dalje korake iz Protokola i obaveštavaju roditelje, Tim za zaštitu učenika od nasilja, sazivaju sastanke, razgovore sa decom i dr, u zavisnosti od konkretnog slučaja i procenjenog nivoa nasilja.
Da li postoje mladi koji izbegavaju školske psihologe (zato što misle da ne mogu da im pomognu)?
Sigurna sam da postoje takvi slučajevi. Volela bih i nadam se da moji učenici nisu tako mislili. Jako mi je važno da kažem onima koji nasilje trpe da to podele sa bilo kime odraslim, u koga god da imaju poverenja. Uopšte nije neophodno da to mora biti psiholog u školi.
Postoji li neki univerzalni odgovor na problem vršnjačkog nasilja?
Ne, nasilje, pa i vršnjačko, je širok društveni problem i mora se rešavati na svim nivoima, od skupštinske govornice, do školske klupe.
Imate li neki savet ili nešto što biste poručili mladima?
Da slobodno pričaju o tome kako se osećaju i šta ih muči. Niste sami nikada, ma koliko god tako izgledalo kada nam je loše.
Comments are closed.