Jeftnije je i lagodnije da strani auto, koji dovezete u Srbiju, čak i na duži rok, držite pod stranom registracijom, nego da ga ocarinite i registrujete.
Jedan sam od onih koji se posle izvesnog perioda rada u inostranstvu (oko 20 godina) vratio u domovinu, u zavičajni Kruševac. Kažu da se oko trećine vraća posle penzije, a ostali ostaju u tuđini uglavnom, jer su im tamo deca, unučići… Mnogi se ne vraćaju i zato što se teško mogu priviknuti na zakone i druge običaje u starom kraju koji su, mora se otvoreno reći, bili bliži Evropi pre 30-40 godina kada su oni odolazili u tuđinu na rad.
Evo mog iskustva koje može biti poučno mnogima koji se vraćaju ili nameravaju da se vrate u zavičaj posle rada u inostranstva i sa sobom nameravaju da dovezu i svoj auto.
Ukratko, živeo sam od 1993.godine u Češkoj. Tamo sam početkom 1995. godine kupio na kredit auto “Renault Thalia”, koji je zbog cene i pouzdanosti već godinama, posle “Fabije”, najprodavaniïj auto u svojoj kategoriji u toj zemlji. Koštao je tada, sa registracijom i kasko – osiguranjem, nešto manje od 10.000 eura. Verovatno i zato pošto sam ga samo ja vozio i to, uglavnom, na dužim relacijama, pokazao se veome pouzdaniim i ekonomičnim.
Još uvek izgleda sasvim pritojno. Zato sam ga dovezao u Srbiju pre dve godine kada sam se vratio ovamo. Dve godine sam plaćaćao češko osiguranje (nešto manje od 150 eura) preko interneta, a zelenu kartu su mi slali u Kruševac. U međuvremenu sam četiri puta putovao u Češku, poslednji put u februaru, da bih produžio saobraćajnu dozvolu.
Tehnički pregled i produžavanje saobraćajne u Češkoj se, kada je u pitanju novi auto, radi jednom u pet godina, potom do 10 godina na dve godine. I tako sam u februaru za manje od pola sata završio tehnički pregled i produžavanje saobraćajne dozvole. Medjutim, osiguranje važi samo godinu dana, pa sam nameravao da putujem u Češku u septembru kada je trebalo produžiti osiguranje. To nije bilo moguće zbog zatvorenih graničnih prelaza, zbog izbeglica, pa sam rešio da ocarinim i registrujem auto u Srbiji.
Da bih to učinio, najpre sam morao da izađem iz zemlje. Najbliži izlaz je za Bugarsku, ali se u tom pravcu gradi autoput, koji je bio zatvoren dva puta po tri sata i to u vreme najfrekventnijeg saobraćaja. Potom sam morao sa autom da izađem u Bugarsku i odatle da se vratim u Srbiju. Na svakom koraku su mi razna, naša i bugarska, uniformisana lica tražila po 100 – 200 dinara, tako da sam na granici razdelio negde oko 3.000 dinara. U povratku su mi prijavu za carinjenje radili tri sata i naplatili 3.000 dinara. Uz sve to uračunajte celi izgubljeni dan, gorivo…
A tek Kruševac! Sve agencije su imale istu cenu. Za auto iz 2005.godine iz zemlje EU, s kojom imamo Sporazum o asocijaciji i carinsku uniju, čiju vrednost sam procenio na 1.300 eura (toliko zaista vredi u Češkoj) platio sam carinu, PDV i uslugu agencije 770 eura.
U obračunu sam video da mi je naplaćena carina od 12 posto na auto zbog famoznog obrasca euro-1 koji potvrdjuje da je auto proizveden u nekoj od zemalja EU i da je zato oslobođen od carine. U Pragu su mi rekli, u “Renou”, da je to idiotizam i da se u Turskoj samo montiraju gotovi delovi i da je “Reno” uvek bio i ostao francuski auto i da takve potvrde nema smisla da izdaju.
Potom su usledili još gori doživljaji i troškovi. Neko je utvrdio da se ne vidi jasno broj motora. Rešenje: novi broj, a sve to posle dugog čekanja u zagušljivim i prenatrpanim prostorijama MUP-a. Dali su mi adresu ovlašćenog servisa, s leve strane puta, na izlazu za Brus. Oni su to uradili, ispostavili račun od 1.822 dinara, ali tražili i 5.000 dinara zbog sasvim nepotrebnog prevoda. Nisu pocrveneli ni na primedbu da se brojke u Češkoj pišu isto kao ovde…
Nekoliko dana pre toga prevod češke vozačke dozvole koštao me svega 300 dinara. Kada sam odbio da platim takav račun oni su jednostavno „izbrisali“ već utisnuti broj motora. Sutradan sam u drugom servisu za 1.822 dinara, bez ikakvih troškova prevoda, dobio novi broj motora auta. Potom sam platio osiguranje, uslugu agencije, tehnički pregled , osiguranja, nalepnicu…sve to ukupno 25.000 dinara.
Posebna priča je o tome kako su ovaj put sarađivale pošta i policija u vezi utisikivanja novog broja motora, što je trajalo skoro deset dana. Ostavimo to za neku drugu priliku…
Razmišljao sam o tome da se žalim, ali se postavlja pitanje – kome? Njih je toliko da bi to trajalo godinama.
Comments are closed.