Imam trideset devet godina, ali moja tragična životna priča počinje sa mojih petnaest godina kada sam bila primorana da se udam za čoveka koji me je oteo i silovao.
Trudila sam se i previše da se u društvu ne odvajam. S obzirom da sam romske nacionalnosti, imala sam želje koje su bile nedostižne, ali velika volja i borba za život, doneli su mi pobedu. Znate, kao svaka devojka koja sanja da postane manekenka i foto model, maštala sam to i ja.
Krenula sam u Niš, u školu koja je zahtevala trud i finansije, a moji su jedva to postizali. Sve bi bilo u redu da te večeri nisam izašla da šetam sa sestrom po gradu. Njen dečko je iskočio iz auta i zgrabio me je za ruku tako jako da sam vrisnula, ugurao me je u auto i završila sam u nekoj mračnoj sobi. Nisam ni slutila šta može da me snađe. Posle par minuta ušao je muškarac koga nisam mogla da vidim. Počeo je da mi cepa odeću, da me skida … počeo je da me siluje… mnogo me je bolelo, plakala sam, vrištala od bolova, on mi je zatvarao usta da ne vičem.
Ne znam ko je javio mojim roditeljima da sam se udala, moj otac nije hteo da me vidi, niti da čuje za mene. Nisu prihvatili košulju, vratili su je.
Prihvatila sam život takav kakav je, prihvatila njega takvog kakav je, jer nisam imala gde, bez obzira što je bio mnogo stariji od mene i što je bio siromašan. Pošto sam bila dete, nisam umela da mu pružim to zadovoljstvo koje je tražio od mene, pa je počeo da me udara, da me bije pesnicama po glavi i licu.
Posle par dana počeo je da dovodi neke žene koje nisu pričale naš jezik, da me nauče kako treba da radim te stvari. Morala sam da gledam kako on sa njima vodi ljubav, da bih ja nakon izvesnog vremena sve to ponovila sa njim. Kada ne uradim lepo, on me je tukao.
Bili smo siromašni, on me je terao da idem na groblja da skupljam hranu kako bismo se prehranili. U kući smo bili dvanaestoro, morala sam da mislim za sve njih. Trpela sam svu torturu cela tri meseca, a moje nisam videla, jer mi nije dozvoljavao.
Jedva je prihvatio da ide na slavu mog strica, Mitrovdan. Na slavi je bila velika gužva, tako da smo ostali do kasno i nismo imali autobus, pa smo morali da ostanemo da prespavamo. Kuća je bila mala tako da smo u jednoj sobi spavali sestra i zet i mi na drugom krevetu. On je tražio da tu vodimo ljubav, ali je mene bilo sramota od moje sestre i zeta, tako da se on podigao i udario me pesnicom po glavi. Ja sam se tu onesvestila. Sestra i zet su skočili i odmah pozvali hitnu pomoć, tako su mi bar rekli.
U bolnici sam bila nekoliko dana. Tu sam skupljala hrabrost da mu se suprotstavim i stavim tačku tom delu mog života. Napokon sam mu rekla da ga ne volim, niti želim pored sebe. On je pretio da će me ubiti kada budem izašla iz bolnice, da će ubiti moje roditelje, ako mu se ne vratim. Tada sam čvrsto rešila da ne popustim. Neka bude kako mi je suđeno, ako me ubije, nek me ubije, ali da se vratim takvom životu nikad neću.
Bio je stariji, te je verovatno uvideo da sam čvrsto rešila, ostavio me je na miru, a možda mu i više nisam bila potrebna. Moji roditelji su me primili nazad na zahtev doktora koji im je objasnio šta se dešavalo sa mnom. Nikad se nisam udavala posle toga. Bilo je to prenasilno i bolno iskustvo za mene. I danas, posle dvadeset četiri godina, imam osećaj da je tu negde.
Istinite priče iz zbirke „O tome se ćuti“ KruševacPress objavljuje u saradnji sa Udruženjem žena „Romani cikna“ koje je izdalo zbirku.
Comments are closed.