Bila sam mala kada su roditelji mene i starijeg brata ostavili na čuvanje babi i dedi i otišli za Nemačku. Iako sam bila mala , iako sam imala sve uslove kod bake i deke, saćam se da su mi nedostajali… najviše majka.
Jednoga dana na vratima pojavili su se oni sa malom bebom, očigledno sam dobila još jednog brata. Bila sam presrećna. Iako je moj otac svake večeri dolazio pijan, i svađali su se u kući, ipak sam volela što su tu.
Jedne noći probudio me je vrisak. Umro je deda. I kao da je sa njim umrla i moja sreća. U kući je svakog dana bila rasprava, nisam mnogo mogla da razumem, ali se sećam reči moje bake koje je govorila ocu: “Kockaru, sve si prodao, sve što je tvoj otac stekao, fali samo još i kuću da prodaš, pa da ostanemo na ulici”.
Bakine reči su se i obistinile. Baš kad je trebalo da pođem u prvi razred, trebalo je i da se selimo u drugi grad, kod očevog strica, jer nismo imali gde. Bila sam tužna, nismo više imali ništa, nisam čak ni igračke ponela. U međuvremenu, dobila sam još jednog brata.
U tom drugom gradu našli su nam neku staru kuću gde smo živeli. Moji roditelji su počeli da se nekako snalaze, rade na pijaci i nekako smo sastavljali kraj s krajem. Ja nisam išla u školu, morala sam da čuvam najmlađeg brata. Nisam imala drugarice. Slobodno vreme sam provodila radeći poslove u kući.
Tog dana su se moji vratili sa pijace i ja sam odmah požurila da postavim sto. Međutim, rekli su mi da to ne radim nego da se obučem najbolje što umem jer idemo u goste kod nekih ljudi. Kuća tih ljudi je bila velika, lepa, sa finim nameštajem, Gledala sam sa oduševljenjem i razmišljala kako je lepo živeti tu. Nisam ni slutila da će, u stvari, to biti tako.
Pričali su, pili, pružili su ruke jedni drugima, i na kraju je taj čovek kod koga smo bili dao mom ocu tri hiljade evra. Prilazili su mi i počeli da me grle i ljube. „Bože, šta se dešava“, pitala sam se. “U nedelju se vidimo, kada je budemo doveli”, rekao je moj otac na izlasku iz kuće. Prodali su me…. Plakala sam, molila ih da to ne rade, ne znam ni za koga se udajem. A imala sam samo četrnaest godina.
Odveli su me u Austriju, on je bio tamo, moj muž. Iskreno, bio je lep mladić, možda sam i mogla da ga zavolim da je bio drugačiji prema meni. Počela su maltretiranja sa svih strana, a najveći razlog za njih je bio što ne mogu da ostanem u drugom stanju. Svekrva mi je davala neke tablete da pijem, ko zna šta sam pila…
Kada bi zvali moji da pitaju kako sam, nisam smela da govorim. Nekoliko puta sam se snašla da ih nekako pozovem dok nema nikog i da kažem da ne mogu više, na šta mi je moj otac govorio da ćutim i trpim, da mu ne trebaju kod kuće još jedna gladna usta. Nisam mogla da ostanem trudna, vratili su me…
Ne znam gde je bilo gore: da li u kući kod muža ili kod oca. Moji su me osuđivali, rekli su mi da sam nesposobna, kako nisam znala da ostanem tamo, kako će oni sad i mene da izdržavaju, da sam rodila dete pa da ostanem kod bogatog muža, pa posle da i njih povučem…
Prestala sam da jedem, ni sa kim nisam razgovarala, samo sam plakala, dok jednog dana nisam završila u bolnici. Zadržali su me na neuropsihijatriji. Moja doktorka je bila predivna žena, vratila me je u život. Počela sam opet da radim po kući, kao pre, brinula o svemu, čak sam imala i drugarice. Ne, nisam imala dečka, …pa nisam nigde ni izlazila.
Posle tog braka ja sam sama sebi rekla da neću imati nikog. Međutim, nakon par godina opet ista situacija, opet odlazak u goste, opet ubeđivanja od strane majke i oca. Protivila sam se, ali bezuspešno, sve je bilo dogovoreno, opet su me udali.
U toj kući sam bila dobro prihvaćena, imala sam mlade jetrve, zaove koje su mi bile drugarice. Pokušavala sam da se nekako uklopim u sredinu. On je bio stariji od mene 12 godina, bio je dobar prema meni. U početku je sve bilo super, spavala sam sa njim i već sam počela da osećam nešto. Ali, kasnije je počeo da pokazuje svoje pravo lice, tj. da voli da pije. I tako su opet počele moje muke. Krenule su i prve svađe sa njegovima. A onda i srećna vest – trudna sam. Mojoj sreći nije bilo kraja, mada iskreno i svi oko nas su bili srećni.
On je onda imao još veći razlog da pije. Radio je po ceo dan negde i uvek se vraćao pijan. Počela sam stalno da se svađam sa njim, a tu se mešala i moja svekrva, koja ga je branila. Rekla sam da ću da se vratim kod mojih, na šta mi je ona odgovorila: “Idi i ne vraćaj se više”. Pošao je i on sa mnom, mislila sam da možemo da počnemo život u mom gradu. Nismo mogli jer je alkohol učinio svoje. Razišli smo se. Nije više ni zvao.
Porođaj je bio težak, a imala sam utisak da zato što sam Romkinja, da ne obraćaju dovoljno pažnju na mene ni lekari ni sestre. Dugo su čekali da me porode i dete je bilo u kritičnom stanju. Jedva je preživeo.
Tada je došao i moj muž i njegovi. Bio je sve vreme tu. Mislila sam da mu se vratim, ali moji nisu dozvolili. Znate li zašto? Sa detetom sam donosila primanja u kući. I tako sam ostala kod mojih. Dolazili su njegovi da vide dete, donosili , kupovali, došao je i on. Kupio mu je šetalicu, ljubio ga , a ja sam posmatrala taj prizor i bila sam srećna. Možda da je mogao da ostane kod mojih, možda bismo nastavili zajednički život, ali nije hteo.
Eto, to je moj život. Da li sam volela? Ne znam. Ja se nisam udavala iz ljubavi, nego zbog interesa moje porodice. Ali, sad znam da volim, volim jedno malo biće najviše na svetu i znam da ću sve uraditi samo da moj sin bude srećan.
Istinite priče iz zbirke „O tome se ćuti“ KruševacPress objavljuje u saradnji sa Udruženjem žena „Romani cikna“ koje je izdalo zbirku.
Comments are closed.