Bila sam prvo žensko dete u porodici, zatim sam dobila još dve sestre, a onda i brata. Rođena sam sa rahitisom, stopala su mi bila iskrivljena i dugo nisam mogla da hodam. Moji su bili brižni roditelji, pogotovo otac, stalno su me vodili na kontrole i često bih ostajala u bolnici.
Kako je vreme prolazilo, uz adekvatnu medicinsku pomoć i brigu roditelja, uspela sam da prohodam. Bile su mi potrebne posebne cipele koje su bile jako skupe, a mi smo bili vrlo siromašni, živeli smo od socijalne pomoći i tatinih rođaka iz Nemačke.
Naš dom je bila štala, gde nam je gazda čiju su stoku čuvali moji dozvoljavao da prespavamo. Tatini rođaci su nam pružili finansijsku pomoć oko mog lečenja, tako da su uspeli da mi kupe te cipele. Zbog mog zdravstvenog stanja, kasnije sam pošla u školu.
Stigla sam do sedmog razreda, u kojem sam imala 15 godina. Tada su naši rođaci javili mom ocu da su našli dobru „priliku“ za mene. Kod nas je tradicija da se devojka, odnosno snajka plati. Ona koju ne plate, ne vredi ništa, a ona koju plate svojim radom i slušanjem otplaćuje taj novac.
Suma od 12 hiljada evra koju su ponudili za mene bila je jako primamljiva za mog oca. Smatrao je da ću se spasiti siromaštva, a oni bi mogli da kupe neku kućicu tim novcem. Ja nisam želela da se udam, ali sam htela da pomognem svojima, kako bi im se život malo promenio na bolje.
Svog muža sam videla na dan svadbe. On je bio invalid, u kolicima, a za to nisu znali ni moji, ni ja. Kada je moj otac to video, hteo je da prekine svadbu, ali ja nisam dozvolila. Znala sam da će im taj novac značiti krov nad glavom.
Moj život sa tim dečakom i njegovima bio je noćna mora. Svekrva me je dva dana nakon svadbe tukla, bila sam modra od članaka do glave. Govorila je kako sam nesposobna, a sve zato što nisam mogla da imam seksualni odnos sa njenim sinom. On je imao problem, bio je u kolicima, a ja sam bila dete.
Ona je jedno veče ušla u sobu, skinula me, naredila meni da skinem njega i pomogla oko seksualnog odnosa. Prisustvovala je tome, živ sram me je pojeo, osećala sam se kao najbezvrednije biće na svetu. Odmah sam ostala u drugom stanju, a psihičko i fizičko maltretiranje je bilo nastavljeno tokom trudnoće.
Tretirali su me kao pseto, morala sam da obavljam sve kućne poslove. Po kazni nisam smela da jedem po 4, 5 dana, a ako bi mi dozvoli, to bi bilo ono što ostane u njihovim tanjirima. Nisu marili za dete koje sam nosila u stomaku. Porodila sam se pre vremena u sedmom mesecu trudnoće. Pored svega što sam trpela, dobro je što se dete živo rodilo.
Dobila sam sina. Prilikom posete, svekrva mi je rekla da će mi dete uzeti, a mene oterati u Srbiju kod oca i majke. S obzirom na modrice koje sam imala i koje su lekari primeti, pozvali su policiju koja je došla i pitala me da li imam nekih problema. Sve sam im ispričala, predstavljali su moj spas. Ostala sam u bolnici dok se dete nije oporavilo, a njima je bilo zabranjeno da nas posećuju. Nakon toga, mene i dete su preselili u drugi grad, daleko od njih, a protiv svekrve je pokrenut krivični postupak.
S obzirom da sam bila maloletna, dete je dato nekoj porodici na čuvanje, a ja sam bila u nekom prihvatilištu. Pošla sam na kurs jezika i završila frizerski kurs. Dete su mi vratili u 22. godini. Kada sam stala na noge, počela sam da radim i živim sa svojim sinom.
Sa mojima se često čujem, odlazim da ih posećujem i oni dolaze kod mene. Pomažem im oko školovanja mojih sestara i brata. Skoro mi je sestra završila srednju medicinsku školu, planira da upiše fakultet i vrlo sam ponosna na nju, a otac je obećao da nijednu od njih neće udati, već da će one same birati svoje partnere.
Istinite priče iz zbirke „O tome se ćuti“ KruševacPress objavljuje u saradnji sa Udruženjem žena „Romani cikna“ koje je izdalo zbirku.
Comments are closed.