Moje detinjstvo se razlikovalo od onih detinjstva mojih vršnjaka.Njihovi roditelji su im sve dozvoljavali, dok su moji bili strogi.Oni su posle škole vreme provodili po parkovima, na igralištima dok sam ja sedela u kući i gledala ih sa prozora sa suzama u očima.
Želela sam da se menjam sa njima, da uzmem njihove dobre, a dam im svoje “loše” roditelje…Krivim majku zbog takvog načina vaspitavanja i takvog njenog ponašanja, ali par puta sam i sama pokušala da je shvatim, jer je bila udata za mog oca koji je bio albanske nacionalnosti, a kod njih je bilo strogo čuvanje ženske dece. Mada je otac prihvatio našu veru, nikad nije to bilo baš u potpunosti priklanjanje ovdašnjim običajima.
Moja porodica je bila velika: deka i baka su imali četiri ćerke, moju majku i moje tri tetke, koje su imale svaka po troje dece. Ja sam mojim sestrama zavidela jer ništa im nije bilo zabranjeno. Kretale su se slobodno.
Bila sam dosta naprednija od svojih vršnjaka, zato su me, valjda, i ispisali iz osnovne škole. Strahovali su da se ne udam i pobegnem od njih. Nisu me često puštali sa drugaricama da šetam po gradu. Uglavnom me je izvlačila mlađa sestra od tetke kad dođe u goste. Tako sam i upoznala svoju prvu simpatiju, druga, ljubav.
Krila sam veoma vešto tu ljubav, nisam smela nikome da kažem jer bi me odmah udali. Udali bi me oni još i ranije, ali moj deda, mamin tata, nije to odobravao. Bio je dosta vezan za mene, kao i ja za njega.
Moja veza je trajala par meseci, od toga smo se videli pet, šest puta. Znao je da su moji strogi i da nisam smela da im kažem za njega jer je on bio razveden i imao je sina koji nije živeo s njim. To me je dodatno plašilo jer bi moji poludeli kada bi saznali o kome je reč. Bio je na lošem glasu, a ja sam ga mnogo zavolela. Iako sam znala da grešim, samo mi je on ulivao poverenje i bio mi podrška.
Ponudio mi je brak. Njemu nije bilo rano, ali meni jeste. Imao je dvadeset pet, a ja tek sedamnaest godina. Jedne večeri sam se mnogo svađala sa mojima. Imala sam brata koji je bio mlađi od mene četiri godine i sve su mu dopuštali a meni ništa. Prekipelo mi je sve, spakovala sam dve, tri stvarčice i pobegla od kuće. Otišla sam kod njega, njegovi roditelji su se uplašili kada sam usred noći zakucala na vrata. Primili su me i prihvatili. Živeo je sa roditeljima, bakom, bratom i njegovom malom ćerkicom.
Celu noć nisam spavala, bila sam uplašena i suočena sa novom porodicom i novim običajima. Ujutru smo pozvali moje roditelje, nisu hteli ni da čuju, odrekli su se mene i rekli su mi da sam za njih mrtva. Bilo mi je jako teško, odmah sam se pokajala, ali nije bilo nazad. Majka mi je čak donela na kapiju kod nove porodice sveće i venac (koji se nosi kod pokojnika) da bi mi dokazala da sam za njih mrtva.
Sve je krenulo naopako. Nisam imala nikog oko sebe, pa čak ni svog muža. Bio je jedan čovek kada smo se zabavljali, a postao savim drugi kada sam došla u tu kuću. Ponižavao me je, tukao, psovao roditelje, rekao je: “Kad nisi dobra za njih, nisi ni za mene”. Trpela sam, nisam imala gde da odem. Mnogo sam se pokajala, ali ipak sam ga volela, iako je bio takav prema meni.
Nisam mogla da prepoznam sebe i tu toliku ljubav, služila sam ih, iskorišćavali su me. Nikad nisam sela sa njima za sto kada su jeli. Ja sam ih služila, a poslednja sam jela. Ubrzo sam ostala trudna, sa punih osamnaest sam se porodila, a život mi je bio već pakao. Rodila sam prelepu devojčicu sa crnim okicama, bila mi je jedina svetla tačka tada. Čuvala sam je do tri meseca, onda je moja svekrva uzela da sa njom spava u sobi. Rekla mi je da ne umem da je čuvam, dojim, presvlačim i slično. Suprug me nije zaštitio, još me je i tukao, a ko bi bolje čuvao dete nego majka.
Povređena sam bila, počela sam da pijem jake anti-depresive. Više nisam spavala s njim, već na zemlji, pričao je kako mu se gadim i kako od kućnih poslova smrdim. Dovodio je ljubavnice u kuću i pričao s njima telefonom, a meni nije smeo glas da se čuje, morala sam da ćutim. Imao je podršku od svojih roditelja, valjda su tako navikli.
Haos mi je bio u glavi, četiri godine sam doživljavala svašta, nisam više mogla, znali su da nemam gde…Skupila sam hrabrost, pomolila se Bogu i otišla kod dede u nadi da će me primiti i prihvatiti. Primio me je i saslušao. Bila sam sva u modricama. Tešio me je, čini mi se da me je samo on razumeo. Pozvao je moje roditelje, posle četiri duge godine sam ih videla. Nisam smela da im priđem, prvo su me ljutito gledali, ali, kada su ugledali modrice, zagrlili su me. Laknulo mi je, samo mi je dete falilo.
Muž me je zvao iako nismo bili venčani. Pretio mi je sudom, batinama, sačekušama i raznim drugim stvarima. Nisam smela na ulicu sama da izađem. Tih desetak dana nisam jela ni pila, a ni spavala. Jedanaestog dana pozvao me je suprug da krenem s njim na kliniku jer nam je devojčica ozbiljno bolesna. Plašila sam se za svoje malo nevino dete. Hitno su nas poslali na skener. Stigli su rezultati, moja malena devojčica je imala tumor na mozgu.
Htela sam da se ubijem. Sa tri godine je doživela tri operacije i imala je ugrađenu pumpicu u mozgu za vodu kako bi mogla da normalno funcioniše.
Mesec dana smo proveli po klinikama. Suprug i ja molili smo se Bogu dan i noć za našu devojčicu. Uspele su operacije, uklonili su joj osamdeset posto tumora. Nisam mogla tek tako da je ostavim, vratila sam se kod muža. On se promenio, verovatno je i njega pogodila ta bolest. Moji su počeli da dolaze i tih godinu dana je sve bilo OK. Odveli smo dete opet na skener na kontrolu i nije bilo traga tumoru. Najsrećniji smo bili svi tog dana ali on je nakon toga opet nastavio sve po starom.
Nastavila se tortura i mučenje još tri godine. Sve sam trpela zbog deteta jer nije smela da se zamara, plače i tuguje. Počela sam da radim u obližnjem selu, u hladnjači, jer nisam htela od njega ništa da tražim. On je otišao za inostranstvo „kao” da radi a ja znam da je tamo imao ljubavnicu. Ostavio nas je kod svojih roditelja.
Prošla su tri meseca, vratio se, majka mu je sve i svašta napričala jer me je namrzla kada sam ga ostavila. Smejao im se narod, to je bila sramota za njih jer sam ja bila druga snaha po redu koja je bežala iz te kuće. Rekla mu je da sam ga varala sa vozačem autobusa koji je prevozio nas radnike a ja čoveku ni ime nisam znala, a kamoli nešto drugo. Poverovao joj je, mada ja mislim da je sve bilo smišljeno da bi on doveo drugu ženu. Isterali su me, nisu mi dali dete, odveo je kod te druge žene u inostranstvo.
Ja sam se vratila kod mojih, tugovala, patila, falila mi je moja devojčica. Bila sam umorna od svega, trebalo mi je dugo vremena da se odviknem od antidepresiva, pomogli su mi moji.
Nakon godinu dana doveli su mi devojčicu, sada je povremeno viđam. Donekle smo u dobrim odnosima zbog nje. On se ženio, ali nije dugo trajalo. Ja još uvek ne mogu da ga prebolim. Iako imam punih dvadeset sedam godina i treba da nastavim dalje i da nađem i zavolim nekog novog, zauvek će da nas veže devojčica sa prelepim crnim okicama koja, nadam se, neće imati sudbinu kao njena mama.
Istinite priče iz zbirke „O tome se ćuti“ KruševacPress objavljuje u saradnji sa Udruženjem žena „Romani cikna“ koje je izdalo zbirku.
Comments are closed.