Sudbinu odumiranja opštine Varvarin, koja je samo između dva poslednja popisa izgubila više od dve hiljade stanovnika deli i selo Obrež, jedno od najnaseljenijih i najrazvijenijih mesta pored Velike Morave, gde su brigu o staračkim, jednočlanim domaćinstvima vremenom preuzimale specijalizovane službe.
Samo u okviru 908 stalnih korisnika Centra za socijalni rad u Varvarinu, 59,69 posto ukupnih kapaciteta usluga odnosi se na najstarije meštane i meštanke ove opštine.
Jedna od njih je Jovanka Miloković (79). Rodila se, odrastala i udala u Obrežu, 1954.godine. Ostala je bez supruga Velimira 1988.godine. Dvoje dece, sin i ćerka, svojevremeno su se odselili i danas sa svojim porodicama žive van Rasinskog okruga. U trošnu kuću ove udovice retko ko zalazi.
– Nisam nikada imala život bez briga, ali od siromaštva je teža samoća – svedoči Jovanka Miloković. – Velimir je podlegao šlogu, a decu nismo uspeli da iškolujemo do kraja. Onako, kako zaslužuju deca, da završe visoke škole. Nekako, nikad nije bilo dovoljno para. I one su danas prepreka da se viđamo češće. Tako dane provodim sama.
Baka Jovanka živi u trošnoj zidanoj kući. Ima šest ari placa koje, zbog godina i bolesti, ne može sama da obrađuje. Pre više od 20 godina, porodica Miloković je sadila luk, krompir, pasulj. Varvarinski kraj je poznat po tradicionalnoj poljoprivrednoj proizvodnji, gde jednako uspeva voće i povrće. Ali bez mladih, teško da ovaj potencijal može da se razvije i ubiru plodovi i sa manjih imanja, poput Jovankinog. Bilo je nekada hrane dovoljno za najmlađe u kući, a pokojni Velimir Miloković radio je kao majstor – zidar.
Povremeno je starica čistila i nadničila u različitim ustanovama i nije, uverava, odbijala poslove kojih su se drugi stideli. Doživela je, međutim, i da se čestit rad na njivi izbegava.
Baka Jovanka kaže da omladina ne voli motiku, a sve češće i život na selu. Udovica nema porodičnu penziju i stalna primanja. Živi od jednokratne materijalne pomoći Centra za socijalni rad koja joj se isplaćuje u toku godine. Stalni je korisnik ove institucije socijalne zašitite, a koristi i usluge Narodne kuhinje Crvenog krsta u Varvarinu.
– Dobijem od 4.000 do 5.000 dinara – kaže nam udovica. – Jedne godine nakupilo se duga za struju od 9.000 dinara, naraslo sa kamatama na 45.000 dinara. Jedva sam to izmirila. Zato sada, kada primim novac, uvek izdvojim 1.000 dinara za račun. Redovno plaćam te obaveze, da se ponovo ne nakupi i da mi ne iseku struju. Jer, onda ne znam šta bih dalje sa sobom.
A struju baka Jovanka troši na frižider i jednu sijalicu. Nema televizor, kao ni druge kućne aparate bez kojih danas teško može da se zamisli život savremenog domaćinstva, čak i na selu. Skromno jelo ponekad skuva na šporetu, a drva nabavlja gde stigne. Dane provodi slušajući radio.
– Kad mi antena radi, onda pustim neku muziku, neke vesti, da mi prođe vreme – priča Jovanka. – Nemaš šta da radiš uveče. Kad padne noć tada je najteže. Nekako proguraš dan. Pomažu mi koliko mogu moji, sa Velimirove strane. Al’ i oni imaju svojih briga i obaveza. Gledam da ne budem na teretu. Zato pletem patike. Nego, nemam ni uvek vunicu. Raspletem stare džempere i šalove, pa pletem tu obuću. Povremeno i prodam koji par, za 100, 150 dinara, ko koliko da.
Kada nestane vunica, starica odlazi u Crveni krst. Zamoli za staru stvar, koja nije za nošenje da bi imala dovoljno pletiva za rad. Nikada, priča, ne traži namirnice. Kako godine prolaze i rukorad joj teže ide.
– Odavno treba da operišem levo oko, ne vidim dobro, pa se kada pletem i desno optereti, nekad se zamuti, a nekad kao da sam skoro slepa – žali nam sa Jovanka. – Kad mi se smuti, ja napravim pauzu, malo odmorim, pa sve ispočetka. Kad sam bila mlađa bilo je sabora, družili se ljudi. Okupljali smo se u centru, na klupama, pričali o svemu. Lakše se sve prebrodi kad nisi sam. Svako od nas imao je veliku porodicu, pa je iznosio šta koga muči. Nisam sanjala da jednog dana mogu da ostanem bez toga. Samoća mi teško pada. I ono mojih vršnjakinja što je ostalo više voli da gleda serije, nego da razgovara.
I san ne dolazi uvek na oči. Usamljena žena legne da spava nešto pre ponoći, ali često ustane samo jedan sat kasnije. Dođu, kaže nam, brige u misli. Onda založi šporet, skuva kafu kada je ima, ili pristavi lonče za čaj, ukoliko nema kafe. I ponovo plete. Ustaje već sa prvim Suncem. Komšije se interesuju za njeno zdravlje sutradan, jer su primetili svetiljku da gori do sitnih sati.
– Nisam dugo bila da se vidim sa decom i njihovim porodicama, važno mi je da su srećni, čujemo se telefonom, volim da ih čujem – napominje Jovanka. – Velika mi je pomoć i od Crvenog krsta, hranim se u njihovoj kuhinji kada dođu u Obrež. Nije to stvar da se stidiš. Znači svako kuvano jelo mnogo.
Pomoć u kući mnogo bi značila ovoj usamljenoj starici. Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike finansiralo je u saradnji sa Crvenim krstom tokom 2011. i 2012.godine usluge rada oko 100 geronto – domaćica. Redovno su angažovane žene bez stalnog posla obilazile i brinule o 72 staračka i samohrana domaćinstva, kupovale lekove, obavljale osnovne poslove po kući i, što je ovim ljudima najvažnije, sa njima provodile nekoliko sati.
Comments are closed.