KruševacPress u celini prenosi transkript sa završnog panela projekta “Vršnjačko nasilje – društvena odgovornost” održanog prošlog četvrtka u Kruševačkom pozorištu.
Nada Budimović, moderatorka:
Hteli smo da, na neki način, napravimo sažetak, da pozovemo sve predstavnike onih institucija, ustanova i osobe za koje mislimo da mogu da nam osvetle problem sa različitih strana, zato što vršnjačko nasilje jeste veliko društveno pitanje. To je socijalni problem i ne tiče se samo jedne naučne grane, kao ni jedne institucije, već je splet okolnosti.
Ovaj panel je i prilika da još jednom podsetimo na tu potrebu zajedničkog delovanja i međusobnog razumevanja u institucionalnom i vaninstitucionalnom delovanju kada je reč o vrščnjačkom nasilju.
Kroz istraživačke tekstove koje je CINK radio tokom ovog projekta mogli smo videti da je tu zaista mnogo slojeva koje bi trebalo razgrtati i da je mnogo razloga zbog kojih je vršnjačko nasilje pitanje koje se ne može rešiti preko noći i koje zahtev jedan uporan, dugotrajan, kao i u svim društvenim procesima, rad, sa malim pomacima. Ono što jeste važno, da nas to ne obeshrabruje da od tog rada ne odustanemo i da se uvek iznova edukujemo i proširujemo znanja u vezi s tim šta su uzroci, koji su pojmovni oblici i kakve su mogućnosti da se reaguje, ko su sve činioci u tom dugačkom lancu.
Ja vam predstavljam današnje uvodničare, koji su takođe bili naši sagovornici tokom realizacije ovih istraživačkih tekstova. Neki od naših sagovornika su s ove strane u današnjoj interaktivnoj publici sa kojom očekujem da ćemo diskutovati i zaista vas pozivam da sve ono što želite da iznesete ovde kao konstataciju ili zatražite odgovor ili da otvorite kao pitanje, da to uradite. Ono što će posle ovog panela uslediti, , kao „završni završni događaj“ je da će sve ono što će se govoriti na panelu pojaviti na Internet portalu KruševacPress.
I pošto se vršnjačko nasilje može gledati kako sam rekla slojevito, mi smo odlučili da krenemo od pojedinačnog ka opštem, pa smo zaključili da je možda dobro da kao prvi uvodničarski govor bude izlaganje dr Dragana Dronjka, koji je dečiji psihijatar u Opštoj bolnici.
Evo prilike da čujemo kako iz ugla Vašeg iskustva i rada sa počiniocima i žrtvama vršnjačkog nasilja možemo da na neki način opserviramo tu temu i da nam iznesete neka zapažanja do kojih ste dolazili u radu.
Dr Dragan Dronjak, dečiji psihijatar Opšte bolnice u Kruševcu:
Ja bih se prvo zahvalio organizatorima na pozivu. Drago mi je da mogu da budem deo celog ovog projekta i možda da na ovaj način skrenemo pažnju na jednu vrlo važnu stvar koja se razvija od detinjstva i rane mladosti, ali traje možda kasnije kroz ceo život ostavljajući ozbiljne posledice na mentalno zdravlje pojedinca, a onda i društva u celini.
Negde, na stručnom nekom nivou i mom svakodnevnom nivou bavim se uglavnom rešavanjem nekih posledica vršnjačkog nasilja bilo kod nasilnika, bilo kod žrtava nasilja. Češće se naravno radi sa žrtvama nasilja. Različite su posledice po mentalno zdravlje, od depresivnosti, anksioznosti do socijalne izolacije i nekih drugih ozbiljnijih poremećaja.
Ono što je možda najvažnije u celoj priči je da se vrlo malo suštinski radi na prevenciji, zato što mi se čini da su organizacije koje su uključene u celu tu priču samo donekle mogu da odrade svoj deo posla i aktivnosti zato što su im u mnogo čemu vezane ruke. Sve više se govori o pravima dece, a mnogo malo od odgovornosti, počev od najranijeg uzrasta, u vrtiću, gde svako dete dobije poruku koja kaže „Mir, mir, mir, niko nije kriv“. To je, po meni, vrlo maligna poruka gde bez obzira šta uradio nema odgovornosti. Kakva god da je, ajde sad ne znam povredio si druga, drugaricu, ali niko nije kriv, nema kazne, to je to.
Tako da se vrlo često takav oblik ponašanja ponavlja i dugoročno posmatrano, ostavlja ozbiljne posledice po ponašanje tog pojedinca. Ako krenemo negde dalje da tako kažem, odnosno malo šire, čini mi se da suštinu negde treba tražiti u disfunkcionalnim porodicama, nedostatku pažnje prema deci koja mogu da na taj način budu nasilnici, da skrenu pažnju svojih roditelja i sredine kako bi im više na neki način posvetili pažnju. Deca sama po sebi ne prepoznaju kvalitet pažnje, odnosno da li je u pitanju neka vrsta nagrade ili kazne, već neka vrsta kvantiteta, pa samim time nije važno, ne mogu da baš kažem, da nije važno, nego jednostavno, dete isto posmatra i to da li će neko da ga hvali ili kudi, ali je bitno vreme koje će roditelj ili neki staratelj, koje je već tu već pružalac nege , koliko će vremenski pažnju u toku dana da mu prikaže.
Naravno, sa problemom tih nekih poremaćaja u krugu porodice, deca su često svedoci nasilja, tuče roditelja ili nekih starijih članova porodice i to usvajaju kao obrazac ponašanja i da je to sasvim adekvatno i prihvatljivo. Često u svakodnevnom radu čujem „to je u redu“, „u redu je da brani sebe“, „da ne da na sebe“. To običnu kažu očevi za svoje sinove, pri čemu nikada ne favorizuju da bi trebalo nešto da se reši na neki drugi način, nego jednostavno, „nemoj ti da daš na sebe“,“ne sme tebe niko da tuče“, „ti odmah vrati“. Takođe, jedna maligna poruka u okviru tog roditeljskog sistema.
Neke posledice koje sve to može da vuče to je nešto što se prenosi kao obrazac ponašanja transgeneracijski na sledeću generaciju i generaciju, tako da se vrlo teško kao oblik ponašanja može iskoreniti, a svemu tome, po meni, pa i ono što pričaju deca koja tu dođu , mislim da mediji daju generalno poruku da je nasilje prihvatljivo počev od ovih rijaliti programa koji mogu da se vide na televiziji, sad već na različitim kanalima, i to je nešto što roditelji gledaju zajedno sa decom, vrlo često zajedno i komentarišu, oduševljavajući se kako se međusobno pljuju, psuju, šutiraju ili slično. Tako da mislim da je to takođe jedan segment na koji bi možda moglo da se ovako i utiče.
Što se tiče psihijatrijskog aspekta, većina žrtava nasilja zaslužuje psihosavetodavnu, psihijatrijsku, kontinuiranu podršku. Neka od te dece zaslužuje i lekove malo da bi se vratila u neki tok, tako da kažem, ali mislim da je, što se tiče samog tog nekog saniranja posledica, potreban je jedan kontinuiran rad sa puno umrežavanja različitih institucija i možda, kad bi se posmatralo malo šire na nekom republičkom nivou, da se više govori o obavezama dece, malo manje o pravima dece, jer deca često posežu za tom rečenicom onda kad im nešto nije po volji. A naravno, svako dete ima potrebu da probije granice kakve god da su, bilo one visoko postavljene ili nisko, znači, svako dete ima jednu te istu potrebu da stalno probija neku granicu i stalno ispituje koliko dalje može.
Nada Budimović, moderatorka:
Zahvaljujem Draganu Dronjku, dečijem psihijatru Opšte bolnice Kruševac, koji je takođe bio jedan od naših sagovornika. Pomenuli smo porodicu kao osnov nekog devijantnog ponašanja, odnosno nasilnog ponašanja, model porodičnih odnosa, ali ono gde se zapravo najviše vidi vršnjačko nasilje jesu škole. I škole su mesto gde su deca na okupu i gde su generacije vršnjaka zajedno i zapravo se u školama prelama i postaje najvidljiviji taj problem. U škole se, na neki način, najviše i gleda kada se govori o vršnjačkom nasilju.
O tome ko bi i na koji način bi trebalo da se radi na suzbijanju i stvaranju jedne atmosfere nulte tolerancije na nasilje, jer pitanje prava podrazumeva istovremeno i pitanje odgovornosti. Znači, ako se bavite sa jednom državom ljudskih prava, borite se istovremeno da kao jedinka koja osvoji svoja prava i ima svoja prava, takođe ima i odgovornost u odnosu na pravih drugih ljudi.
Sa nama je ovde i Dragana Nicović, naša saradnica na ovom projektu u više njegovih segmenata, Slaviša je već to spomenuo, i bavi se pedagoškim radom, to joj je specijalnost, tako da sa tog aspekta specijalizovanih školskih službi može da kaže gde je tu zapravo mesto školi, da li škola zaista radi sve što može, da li postoji još neki prostor gde bi mogli da krenu i kakva su uopšte iskustva sa vršnjačkim nasiljem i nekim kontinuitetom u porastu ili padu tog nasilja?
Dragana Nicović, pedagoškinja Osnovne škole „Nada Popović“ u Kruševcu:
Škola je mesto gde se najčešće pokazuje koliko su deca konflikta. Ja ne volim izraz nasilna, već konfliktna, iz prostog razloga jer nisu pod nadzorom svojih roditelja nego su sa svojim vršnjacima i imaju neku veću slobodu. Naravno, tu su nastavnici i najčešće se ti oblici konfliktnih situacija dešavaju na odmorima, velikim i malim, dolaskom, odlaskom u školu, na putu od škole do kuće. Neka moja praksa pokazuje, moje lično iskustvo i mojih koleginica, koliko god mi radili na tome, uvek možemo više. Ono što mogu da kažem što se tiče vrste nasilja je da, definitivno, prednjači verbalno nasilje, pre svega to psihičko, socijalno, da li je to dobacivanje, vređanje, ignorisanje, dokazivanje.
Fizičko je prisutno, ali u znatno, znatno manjoj meri. Jednostavno, ukoliko se na vreme uključi stručna služba, pre svega odeljenske starešine, i na vreme ili pravovremeno obaveste roditelje o događaju i zajednički preduzmemo sve aktivnosti, sve te verbalne svađe ne mogu dovesti do fizičkih obračuna ili tuča. Ono što vrlo često, po meni, može biti zamka, deca najčešće koriste reč tuča. Nekad i za „najprostije“ udaranje između dva drugara – oni kažu tuča. Treba da razlikujemo udaranje i treba da razlikujemo pojam tuče da bi znali kako da reagujemo.
Preventivnih aktivnosti, ja konkretno mogu reći za moju školu, ima puno. Ono što je neka naša novina i čime smo prezadovoljni je samo učešće naše dece u tim preventivnim aktivnostima.Oni su ti koji prezentuju i koji su pokretači nekih aktivnosti, ali bez obzira, koliko god preduzimali te aktivnosti manji broj nasilja će biti, postojaće, borićemo se protiv toga.
Nama je neophodna saradnja roditelja i to pravovremeno delovanje. Šta to znači? To znači da kada se desi nasilje, najmanje da istog momenta treba da obavestimo roditelje o ponašanju deteta o školi da bi smo se dogovorili koje mere treba preduzeti i delovali u istom smeru i samo tako rezultati mogu biti. Ono što ja takođe smatram veoma bitnim, kada je nasilje u školi ili kada je život dece u školi, da to tako nazovem, a ne nasilje, jer deca žive pet do šest sati u školi, jeste i to da je jako bitno da tu decu, koja su u jednom trenutku nasilnici u drugom trenutku žrtve, vrlo je važna i ta restitucija, povratak u odeljenje i prihvatanje od strane odeljenja, a ne odbacivanje, jer ono dete koje se ne vrati u normalan društveni život već bude odbačeno, ono je potencijalni nasilnik i radiće sve kako je starije ajmo, sve veće prekršaje, konfliktne situacije.
Ja bih ovde napomenula da je škola veoma bitan faktor, da je veoma bitno pravovremeno reagovati, da je veoma bitno ostvariti dobru saradnju sa roditeljima, ali takođe smatram da su i roditelji veoma važan faktor. Apelujem na one roditelje koji podržavaju svoju decu, a ima ih manji postotak u tim nekim pokušajima i odbranama kao što je sam sagovornik rekao. Jednostavno, mi decu ne treba da podržavamo da brane sebe, ne treba ih podržavati „nemoj prvi, ali vrati“, već ih uvek treba učiti da nalazimo konstruktivna rešavanja problema koja ne bi dovela do novih sukoba.
I ono što me posebno, na žalost, iritira, na čemu dobro radimo, to su negativne primeri iz medija. Primeri su junaci rijaliti šoua, primeri su nasilni ljudi, nisu sportisti, nisu naučnici, nisu deca koja postižu uspehe na takmičenjima. Ono što mi možemo da obećamo to je da ćemo da se aktivno trudimo da rešavamo situacije i ja apelujem na roditelje, i vi koji ste tu da prenesete, da se nasilje prijavljuje kada se desi u školi prvo roditeljima, jer mi to neprijavljeno nasilje ne možemo da rešimo. Nasilje koje se ne prijavi nastavniku, stručnoj službi ili bilo kom akteru škole, to nasilje mi ne možemo da rešimo.
Dete kada doživi bilo kakvo nasilje u školi, prvo i osnovno je da mora da prijavi prvom nastavniku, stručnoj službi da bi smo mi proces započeli na vreme. Vrlo često imamo negativne primere da roditelji trpi, trpi, ignoriši, „nemoj vrati“ i onda je ta eskalacija tog sukoba malo jača nego što bi bila da je dete na vreme prijavilo neprijatnu situaciju bilo koje vrste. Jednostavno, vi znate šta je nasilje. Sve ono što druge povređuje. Nekome je ružan nadimak nasilje, nekome nije ružan nadimak nasilje.
I ono što je vrlo prisutno, što moram da napomenem, to je prisustvo agresivnih igara tipa guranje, stavljanje, zaletanje jedan na druge, obaranje na pod. Kada mi priđemo, pozovemo roditelje, opomenemo mi smo „retro“, nismo „in“, ne razumemo mlade. Oni ne shvataju da mogu da se povrede, a kada se desi neka povreda, prelom ruke ili noge, tada se shvati da u stvari nije bezazleno i treba apelovati i roditeljima.
Mi to radimo obično preko roditeljskih sastanaka ili individualnih razgovora, ali ono što je kolega rekao, da nazovem tako, da je umrežavanje jako bitno, da se održi sastanak na nivou grada, šta je grad u stanju da preduzme i koliko smo u mogućnosti da mi damo doprinos, ali pre svega ja bih krenula od roditelja, škole, do medija. Navela bih ipak i zaključila sa ovim, da smo pre ovog istraživanja, kada me je Slaviša pozvao, prošle godine spremili jedno istraživanje u našoj školi i imali smo internet nasilje zamke, tako nešto, gde su deca dala svoj zaključak. U medijima treba prikazivati više primera dobre prakse, manje primera nasilja. Znači, svakodnevno prikazivanje dobre prakse.
Nada Budimović, moderatorka:
Hvala Dragana. Mi smo negde mapirali neka tri segmenta : porodica, škole, mediji. Ono što ja imam potrebu da kažem važno u ovom trenutku uvek treba imati na umu da okolnosti, društveni kontekst, prvenstveno zavisi od onih koji imaju najviše moći da kreiraju čitav društveni kontekst, uključujući i to društveno umrežavanje, uključujući i poruke koje će se slati i uključujući i stereotipe koji će živeti u jednoj zajednici.
Sa nama je pomoćnica gradonačelnika Jelena Milanović, pa je dobra prilika da kasnije i ona sa pozicije nekog ko stvara atmosferu, kao što je vlada, državna i lokalna, stvara atmosferu u jednom društvu i podstiče te segmente društva, možda može da kaže nekoliko rečenica.
Sa nama je trebalo danas kao uvodničarka da bude Milica Đorđević iz Školske uprave Ministarstva prosvete, koja je zadužena za koordinaciju timova vršnjačkog nasilja u školama, i ona je bila jedna od naših sagovornica. Ona se izvinjava, iz opravdanih razloga je odsutna, poslala je svoje izlaganje koje ćemo mi objaviti na portalu, a iz ranijih razgovora sa njom ono na šta je ona ukazivala jeste da još uvek u školama, to je njeno područje delovanja, ima velikih razlika u odnosu prema vršnjačkom nasilju.
Postoje škole koje reaguju, koje prijavljuju i koje sve te procedure poštuju i trude se, ali ima još uvek puno škola koje pokušavaju da na neki način stave pod tepih događaj, da se prave da ništa nije desilo da ne izađu na loš glas. Prosto ima tu mnogo stvari koje bi trebalo u školama unaprediti. Jedna od njih je takođe i lični stav nastavnika odnosno učitelja odnosno, izgrađivanje znanja i odnosa prema vršnjačkom nasilju, jer i među učiteljima i nastavnicima postoje mnogi koji robuju različitim stereotipima i imaju drugačiji pogled na pitanje vršnjačkog nasilja. Žao nam je što ona nije tu, ali da kažem, logična veza sada u sledećem razgovoru jeste veza između škola i Centara za socijalni rad. Onda kada nivo nasilja, kada stepen nasilja vršnjačkog bude takav da izlazi iz okvira reagovanja institucije kakva je škola.
Sa nama je sada kao sledeća uvodničarka Jelica Milosavljević, ona je predstavnica CSZ i ima mnogo iskustva u radu sa situacijama koje se tiču nasilja. Pitanje za Vas, kada Centar za socijalni rad dolazi na scenu, koje su sve mogućnosti i ograničenja i šta je to što bi trebalo možda društveno gledano, pomenuti?
Jelica Milosavljević, dipl.spec.pedagog-Medijator, Nacionalno udruženje medijatora Srbije, Centar za socijalni rad Kruševac
Hvala vam na pozivu za učešće u projektu i panelu. Danas ću predstavljati Centar za socijalni rad i još jednu ustanovu u kojoj sam aktivna, to je Nacionalno udruženje medijatora Srbije, da tako povežem i ulogu medijacije i ulogu Centra za socijalni rad.
Kada govorimo o Centru za socijalni rad, to je ustanova koja ima veoma važnu ulogu u celom ovom sistemu, ako bih rekla možda i najvažniju kao neko ko koordinira svim ovim aktivnostima. Pre svega preventivnu ulogu, da radimo na prevenciji vršnjačkog nasilja i svih drugih pojava koje su zastupljene, a drugo, ono što radimo je tretman, odnosno kada se već desi nešto, kada dođe zahtev do Centra za socijalni rad. Znači, bilo da nam je uputila škola, bilo da nam je uputio neko od roditelja, sam učesnik ili već ako radimo po zahtevima suda ili tužilaštva.
Prvo moram da spomenem svi imamo protokol o saradnji, samo se pozivamo na te protokole o saradnji, to je OK. Protokol o saradnji jeste obavezujući, treba ga podržavati, ali nekako imam utisak da svi, iz svoje pozicije, prilazimo problemu u zavisnosti od protokola. I onda kada problem već dođe do nas, imam utisak da se nađemo možda nekako i sami u celoj priči iz razloga preopterećenosti poslom. Zaista imamo veliki broj predmeta i veliki broj prijava koji nam pristižu. Drugo, onemogućeni smo nekako i tehnički, šta dalje. Kad nam već stigne zahtev i kada krenemo da radimo sa nekim ko ima problem, a radimo i sa žrtvom i sa počiniocem, da li je maloletno lice, krivično neodgovorno dete do 14 godina, šta dalje?
Uradićemo opservaciju, to je svakako, pružićemo psihosocijalnu podršku koja je jako bitno u tom trenutku, ali nedostaje nam neka karika koja će nam pomoći šta dalje uraditi sa tom decom i kako im na dalje pružiti tretman.
Da se razumemo, svakodnevno se svako od nas nađe u sukobu, bilo da je dete, ili smo mi, sa kolegom, da li smo mi sami sa sobom prijateljem, da li je dete u školi u sukobu sa svojim prijateljima, sa okolinom, ali od toga kako razrešimo taj sukob zavisi šta će dalje biti. Sukob može biti razrešen pozitivno ili negativno ukoliko se trudimo da prepoznamo problem i da ga razrešimo i ako smo spremni da radimo na razrešenju problema onda problem će tu stati.
Ukoliko nemamo mogućnosti i ne želimo da radimo dalje na razrešenju problema, onda je uzaludno sve ovo što ovde pričamo. Pričamo ovo iz razloga što ukoliko imamo saradnju sa žrtvama i počiniocima, bilo da je konflikt, bilo da je vršnjački sukob, bilo da je već po zahtevima suda, ako onog ko je zaista nasilan i onog ko je izazvao problem suočimo sa tim šta je uradio, onda možemo da razgovaramo dalje na nekom osvešćavanju problema i nekoj podršci i žrtvi i počiniocu.
Ukoliko sam taj koji je napravio problem ne razreši sa sobom da je nešto napravio, teško da ćemo moći dalje da mu pružimo bilo šta. Sa pozicije nekog ko je medijator i sa pozicije medijacije, najbolje je kada neko ko je u sukobu uključi neka treća nepristrasna osoba, koja pokuša da zajednički sa stranama u sukobu dođe do rešenja. Dakle, ako dve strane koje su u sporu sednu i porazgovaraju o problemu i ako se suoče jedan i drugi sa tim da zaista problem postoji i da smo spremni da ga razrešimo, da sam ja uvredio drugara i da čujem kako se taj drugar preko puta mene oseća, da je povređen ili zato što sam ga udario i onda čuje zašto sam ja to uradio. Znači, ako imamo dve strane koje su spremne na takvu vrstu komunikaciju, onda možemo da razgovaramo dalje o nekoj vrsti tretmana.
Međutim, ako ne postoji način da se suoče i jedan i drugi sa nečim što su uradilii teško kasnije da ćemo moći da uradimo nešto više. Ono što mi, ponavljam, u Centru pružamo, to je OK, psihosocijalna podrška, pravimo i planove usluga, radimo i sa žrtvom i sa počiniocem, do nekog trenutka dok smo u našoj mogućnosti. Ali ono što nam nedostaje, to su te institucije gde ćemo dalje i šta kada se prekorači neko ovlašćenje, znači prihvatilište koje nemamo, nemamo gde da primimo decu koja su nasilna. Sada je tu i koleginica iz društvenih delatnosti.
Treba napraviti u gradu neki program gde ćemo zajedno sa psihijatrima i sa školom i sa drugim institucijama raditi programe za decu koja su žrtve i počinioci jer to u drugim gradovima već postoji. Znači treba dosta raditi na tome. Mi odradimo nešto iz naše nadležnosti, zaista sve što smo u mogućnosti, ali korak dalje prosto nedostaje jedna karika za koju nam treba podrška i pomoć.
Nada Budimović, moderatorka:
Hvala na izlaganju i ovo je baš dobar šlagvort za razgovor sa sledećim uvodničarem. Udruženje „Korak napred“ je nevladina organizacija koja se baš dugo bavila na taj način pitanjem adolescenskog ponašanja, odnosno mladih u riziku. Deo te priče jeste pitanje vršnjačkog nasilja, a sa nama danas je predsednik te organizacije Radomir Jeftić.
Vi se u ovom trenutku ne bavite nekim aktivnostima, nemate u ovom trenutku takvu vrstu podrške i možda je baš ovo eto ta priča mi sada pravimo neku vrstu lanca, hajde da kažemo da su to sve te karike da probamo da ih uvežemo.
Radomir Jevtić, dipl.spec.pedagog, predsednik Udruženja “Korak napred”
Ja sam Radomir Jevtić, po struci sam specijalni pedagog i ceo svoj profesionalni vek, a i posle radnog veka posvetio sam bavljenju decom i mladima i to decom sa tim oblicima nasilničkog i problematičnog ponašanja. I hvala Vam na ispravnom šlagvortu “bavili smo se”, ali se više ne bavimo, jer nemamo podršku lokalne zajednice jer ona to nije prepoznala kao potrebu, mada smo prepoznati u celom društvu kao primer dobre prakse. Ja imam potrebu to da naglasim, jer videćete iz ovog sad što ja imam nameru da vam kažem, verovatno ćete proniknuti koliko u celoj ovoj priči o nasilju, vršnjačkom nasilju i nasilničkom ponašanju, uvek se provlači jedna nota licemerja. Mi znamo o tome da pričamo, ali nismo spremni da sistemski preduzmemo.
Naime, sve ovo vreme koliko se bavim ovom problematikom pred sebe postavljamo jedno staro dilemsko pitanje, “šta je starije – koka ili jaje?”. A evo zašto postavljam to pitanje? Pokušaću sada da obrazložim.
Agresivno ponašanje među mladima i među decom i ajde da ga tako najgrublje etiketiramo, vršnjačko nasilje je u određenoj meri, ponašanje karakteristično za određene faze odrastanja, posebno u adolescentnom periodu kada deca, kroz takav jedna primitivan oblik ponašanja, pokušavaju da se istaknu u svojoj sredini i da budu zapaženi. Samo po sebi to ponašanje nije specifičnost ni savremenog trenutka ni naše sredine, ali njegovi manifestni oblici, intenzitet, okrutnost i transparentnost nas sve više zabrinjavaju.
Vršnjačko nasilje je uvek bilo predmet društvene reakcije i vaspitne kritike, ali setite se kad smo mi išli u školu i bili u sitauciji da sa nekim uđemo u konflikt, da se posvađamo i potučemo. Prvo šta nam je bilo je “pazi nemoj da sazna nastavnik”, “nemoj da sazna učitelj”, “kakva će biti konsekvenca?”, jer konsekvenca se podrazumevala. Kada kažem konsekvenca, ne mislim u smislu rigoroznog kažnjavanja, ali neka konsekvenca za određeno ponašanje morala je da postoji.
Strah me je da smo sada ušli u jednu fazu da tih konsekvenci nema, da je vršnjačko nasilje uvek bilo predmet društvene reakcije i vaspitne kritike u određenim sistemima, društvena zajednica je odgovorna za prevenciju i adekvatnu reakciju. Kod nas je, na žalost, već duže vreme situacija značajno drugačija. Obeležja društvenog okruženja u kome odrastaju naša deca, ali bih ja naglasio i ne zaboravite, njihovi roditelji, jer roditelji sadašnje naše dece adolescentni su iz 90-ih godina koji su u svom periodu odrastanja u dobroj meri već isfrustrirani i taj deo frustracija kanališu polako i na svoju decu. Obeležja tog takvog okruženja su kontinuirana, višedecenijska društvena i ekonomska nestabilnost, opšta kriminalizacija društva, devalvacija moralnih vrednosti, nedostatak vaspitnih uticaja u društvu, slabljenje funkcije porodice, pojave čestih raspada i/ili nefunkcionalnosti porodica, čak raspada ali i gde nije raspadnuta porodica dolazimo do činjenice da su te porodice često nefunkcionalne, sve češće prisutan antagonizam na relaciji roditelj – nastavnik, I nepoverenje između roditelja I nastavnika gde se koristi dete kao instrument, promocija nasilja na svim nivoima (mediji, invazija rijaliti sadržaja, politički sukobi i skupštinske debate…) kao ponuđeni obrazac ponašanja.
E sad, u takvom jednom ambijentu u kome odrastaju naša deca gde su im Branka Kockicu zamenili Kristijan i Stanija postavlja se pitanje koje mi poruke šaljemo? Šaljemo pogrešne poruke koje se šalju mladima u oblasti obrazovanja. Mi smo školu srozali, ulogu škole smo potpuno devalvirali. Učestali štrajkovi, kupovina diploma, ocena, to je nešto što je srozalo školu kao instituciju. Političke zloupotrebe i popularizacija kriminala, pa i prostitucije, koji utiču i na javne politike, pogledajte ko nam ulazi u skupštine. Mi smo došli u situaciju da nam starlete i kriminalci ulaze u skupštinu kao viđeni građani ovog društva, i sve to utiče i na stav mladih da se nasilje i agresivnost isplati i da je ono poželjan instrument za rešavanje konflikata i postizanje ciljeva.
Ja ću vam samo reći jedan podatak koji sam skoro pročitao na Internetu, da u nekoj anketi 15 posto mladih, dece uzrasta do 15 godina, zašto kažem do 15 godina, tada se formira temelj svesti kod mlade generacije, uzor su im Stanija i Kristijan. U krajnjem slučaju gledajte SMS glasanje građana ove zemlje ko je pobedio u tim rijaliti programima, okoreli kriminalac i vanserijska prostitutka. I sad mi u takvom okruženju želimo da ponudimo deci nekakav drugačiji obrazac.
Na žalost, nasilje je proces i nasilnici grade autoritet u svom okruženju, a nenasilni i tolerantni oblici ponašanja se tretiraju kao slabost, a neefikasna društvena reakcija, koja se ogleda u sindromu „nojevskog zabijanja glave u pesak“, prepoznaje se kao društvena nemoć. I to je naša činjenica i koliko god mi pokušali od toga da pobegnemo, to nam je činjenica. Zbog toga, nasilje postaje stil ponašanja i doživljava se ne samo kao poželjan, nego čak i društveno prihvatljiv, pa čak i podržan oblik ponašanja.
Malo pre je neko pomenuo kakav odnos imamo prema skandaloznim pojavama, a kakav odnos imamo prema pozitivnim pojavama. Ja mislim da ne postoji u zadnje vreme skandaloznija pojava u našem društvu od ignorisanja olimpijskih pobednika Matematičke gimnazije zbog toga što bi ugrozili bezbednost određenog skupa boravkom na jednom javno mestu prilikom promocije vaterpolista u Beogradu. Verovatno onaj koji je donosio takvu odluku nije razmišljao o posledicama tako nepromišljene odluke ili jednostavno podrazumeva da to tako treba, da se to podrazumeva, takav odnos prema nekim vrednostima.
Vršnjačko nasilje se javlja svuda oko nas: na ulici, u školama, gde se kao nasilnici javljaju ne samo učenici, nego neretko i nastavnici, pa čak i u dečjim igraonicama i vrtićima. Ja imam unuka od dve i po godine. Nedavno sam u jednoj igraonici prisustvovao situaciji gde roditelj isto tako dečaka od dve godine, koji se rasplakao od otimanja oko jedne ogračke, i teši ga i kaže mu ovako “Slušaj sad, kad ti on bude sledeći put uzeo, ti ćeš ovako da saviješ ruku i, slušaj tatu, direktno u nos da ga udariš”. Znate ako mi imamo takvu situaciju da se takvi obrasci ponašanja serviraju pred decu od dve godine, onda nemojmo da se čudimo što je takav stil ponašanja zaživeo kod nas u mladim generacijama.
Kakva je reakcija na nasilje? Reakcija na nasilje je nedovoljno efikasna. Nje ima, evo i ovo je reakcija na nasilje, ali ovo je projekat a mi nemamo sistem. Mi nemamo sistem prevencije. I po meni je ta reakcija na nasilje neefikasna zbog izostanka održivih sistemskih mera, sve izraženijeg birokratskog pristupa i inertnog, pa čak i licemernog odnosa u bavljenju mladima.
Donose se protokoli u cilju zadovoljavanja formalizovanih internih procedura i pokrića vlastite odgovornosti merama, a ne zbog stvaranja efikasnog sistema suprostavljanja nasilju i istinske zaštite dece od nasilja. Na primer, svi naši nastavnici u školama su obučeni i motivisani za sprovođenje protokola, ali ne i za rešavanje problema, jer su im u velikoj meri oduzeti vaspitni instrumenti, a time i smanjeni vaspitni kapaciteti. Na taj način, vršnjačko nasilje je postalo, pokušao sam da nađem što adekvatniji izraz, institucionalno-sistemski fenomen distanciranja, a ne rešavanja problema od strane društvenih i vaspitnih subjekata. A staro pedagoško pravilo je da se rezultati u vaspitnom radu ne mogu postići bez usklađenosti vaspitnih postupaka, metoda i ciljeva.
Kada su nasilje i agresivnost mladih u pitanju, ne da ne postoji usklađenost vaspitnih metoda i postupaka, nego, bojim se, ni vaspitnih ciljeva, jer su dosadašnja iskustva pokazala da, baveći se ovom problematikom, uglavnom se bavimo posledicama “nebavljenja” mladima.
Realno je očekivati da ni ovo istraživanje i debata neće dati odgovor na zadato pitanje, ali sam uveren da će se kao ozbiljno pitanje nametnuti dilema: Da li su vršnjačko nasilje i agresivnost mladih problem ovog društva ili su društvena neodgovornost i nepovoljan ambijent, problem mladima u njihovom odrastanju. I na kraju, opet se nameće početno pitanje: Šta je starije – kokoška ili jaje?
Nada Budimović, moderatorka:
Hvala, gospodine Jevtiću. Biće prilike da možda potražimo odgovore na postavljena pitanja iz ove diskusije, a ovaj krug uvodnih izlaganja završavamo našim sagovornikom iz institucije koju doživljamo kao instituciju koja se, na neki način, bavi represivnim merama i delovanjem. Da li je to tako i gde je u ovom lancu, koji sada pokušavamo da izgradimo, mesto te karike koje se zove Viši sud, koji je inače nadležan za pitanje vršnjačkog nasilja. Milivoje Dimitrijević, naš sledeći uvodničar, portarol Višeg suda.
Milivoje Dimitrijević, portparol Višeg suda u Kruševcu:
Ja sam portparol Višeg suda u Kruševcu i više godina sam radio na problemima maloletničke delikvencije odnosno bio stručni saradnik na oblastima maloletničke delikvencije, te odatle se danas družim i dajem jedan doprinos.
Ovde je danas, pre nego da odgovorim na Vaše pitanje, pokrenuto mnogo tema, iznete su mnoge dileme, ja neću moći da se osvrnem na njih makar ne u ovom uvodnom delu, ali kada je reč o Višem sudu u Kruševcu on je sigurno na vrhu te neke skale delovanja. Neko ko poslednji stupa na scenu. Što se same prevencije tiče, naša zakonska uloga nije velika u i tom delu, međutim, Viši sud u Kruševcu gaji jedan odnos prema ostalim institucijama kojima je to u delatnosti i kojima je to opis i zadatak, te izlazimo u susret onoliko koliko je to u našoj moći, te odatle i danas smo ovde sagovornici, jer ovo je jedan oblik tog preventivnog delovanja.
Kada se ukrste to preventivno i pozitivno delovanje i negativno delovanje raznih društvenih faktora ,koje su sagovornici ovde pomenuli, i kada ti negativni uticaji prevagnu dolazi do nasilja, dolazi do vršnjačkog nasilja, dolazi do maloletničke delikvencije.
Što se pravosudnog sistema tiče i što se Višeg suda i Višeg javnog tužilaštva u Kruševcu tiče, na početku bih razjasnio i napravio razliku između ta dva termina: vršnjačko nasilje i maloletnička delikvencija Jer, ono čime se mi bavimo je maloletnička delikvencija. Maloletnička delikvencija kao pojam je, sa jedne strane, šira od vršnjačkog nasilja, jer obuhvata i nenasilno vršenje krivičnih dela, ne samo krivična dela koja se vrše nasiljem. Obuhvata i krivična dela kod kojih je zaštitni objekat nešto drugo, a ne vršnjak,a ovde imamo vršnjačko nasilje gde se nasilje dešava među vršnjacima.
Međutim, sa druge strane, i vršnjačko nasilje je širi pojam ako ga sagledamo bez te neke granice u godinama. Maloletnička delikvencija je ono što obuhvata neki period odrastanja od 14 do 17 godina, dok vršnjačko nasilje srećemo u svim uzrastima, dakle i pre te 14. godine. Ja bih napravio osvrt na to neko delovanje, institucionalno delovanje Višeg suda u Kruševcu. Šta se dešava kada ,bez obzira na ove razlike u pojmovima, sva problematika koja dođe pred Viši sud zajednička je za jedan pojam i za drugi pojam i postupa se apsolutno na isti način.
Jedno od glavnih karakteristika tog delovanja i sudskog postupka prema maloletnicima je upravo to što kvalitetan maloletnički postupak zahteva angažovanje više institucija i sistema kroz razne postupke, kroz razne delove postupka, jer Više javno tužilaštvo je to koje nastupa, podnosi zahtev i jedini je ovlašćeni organ za podnošenje zahteva za pokretanje pripremnog posutpka protiv maloletnog lica. Tada zajedno sa tužilaštvom, sud, pred sudom se u rad uključuje i Centar za socijalni rad koji ostaje kao važan činilac do kraja tog postupka. U toj prvoj fazi, u tom pripremnom postupku, potrebno je ispitati sve činjenice koje se tiču konkretno tog vršnjačkog nasilja ili nasilja nekog drugog tipa, ali i koje se tiče tog pojedinca koji je to nešto zbog čega je tu učinio. I vrlo je bitna individualizacija te ličnosti, tog maloletnika koji se pojavljuje pred Višim sudom.
U narednoj fazi, viši javni tužilac podnosi zahtev za izricanje disciplinske mere, odnosno krivične sankcije, već koje vrste i izriče se sankcija maloletniku. Nakon toga, ono što razlikuje i što je velika specifičnost postupka u odnosu na onaj klasičan postupak, maloletnik kome je izrečena određena krivična sankcija nije prepušten nekom tamo, nego je i dalje pod nadzorom Višeg suda. I dalje se održava aktivan kontakt sa njim u procesu izvršenja krivične sankcije koja mu je izrečena. Tako da bi moglo da se govori o izvršnom maloletničkom pravu koje se javlja i kod kirminaliteta odraslih, sada znamo da su ustanovljene sudije za izvršenje krivičnih sankcija.
Međutim, još uvek u tom delu izvršenja maloletničko pravosuđe itekako prednjači i uloga suda je itekako bitna. Još ovo da kažem, što je takođe za izvršenje tih krivičnih sankcija koje se maloletnicima izriču bitn . Izvršenje tih krivičnih sankcija se poverava ustanovama – da li je to Centar za socijal rad ili zavod ili određeni zavod, zavisi od izrečene krivične sankcije. Međutim, sud je najmanje jednom u šest meseci obavešten kako se ta mera sprovodi i postoji mogućnost i izmene te mere, tako da je sud nekako i u ovoj fazi izuzetno aktivan i čini se da se sve te negativne tendencije i svi ti negativni uzroci koji su delovali prema tom maloletnom licu svedu na minimum kako ne bi došlo do recidiva.
Originalan tekst Milice Đorđević, koordinatora za prevenciju nasilja Školske uprave Minstarstva prosvete sa sedištem u Kruševcu.
Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja u ustanovama je zabranjeno:fizičko, psihičko i socijalno nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje dece i učenika, kao i fizičko kažnjavanje i vređanje ličnosti, odnosno seksualna zloupotreba dece i učenika ili zaposlenih. Pod nasiljem i zlostavljanjem podrazumeva se svaki oblik jedanput učinjenog ili ponovljenog verbalnog ili neverbalnog ponašanja koje ima za posledicu stvarno ili potencijalno ugrožavanje zdravlja, razvoja i dostojanstva ličnosti deteta i učenika ili zaposlenog (Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja čl.45). Tim zakonom propisana su prava deteta i učenika, ali isto tako i obaveze učenika (npr.da redovno pohađa nastavu i izvršava školske obaveze, poštuje školska pravila, ne ometa izvođenje nastave i ne napušta čas bez prethodnog odobrenja nastavnika i ostalih zaposlenih u školi, poštuje ličnost drugih učenika, nastavnika i ostalih zaposlenih u školi, blagovremeno pravda izostanke, čuva imovinu škole).
Uloga obrazovno – vaspitnog sistema je prvenstveno prevencija nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja. Prevencija uključuje mere i aktivnosti u kojima se u ustanovi stvara sigurno i podsticajno okruženje, neguje atmosfera saradnje, uvažavanja i kontruktivne komunikacije, podiže nivo svesti i osetljivosti na nasilje i usvajaju znanja, razvijaju veštine i stavovi potrebni za konstruktivno reagovanje na nasilje.
Delovanje obrazovno-vaspitnih ustanova ogleda se u prepoznavanju i efikasnom i adekvatnom reagovanju u situacijama kada postoji sumnja da je dete izloženo nasilju, bilo da je izloženo nasilju od vršnjaka ili vršnjakinja, u porodici ili od strane zaposlenih ili drugih odraslih osoba. U procesu zaštite od nasilja, obrazovno-vaspitne ustanove su u obavezi da deci pruže adekvatnu pomoć i da u tom procesu ostvare konstruktivnu i kvalitetnu saradnju sa porodicom deteta i drugim relevantnim službama. S obzirom na vreme koje dete provede u školi i predškolskoj ustanovi i učestalost kontakata sa porodicom, obrazozvni sistem, uključujući predškolsko vaspitanje, ima najviše mogućnosti u prevenciji i ranom otkrivanju svih oblika zlostavljanja i zanemarivanja.
Nastavnici i vaspitači mogu prvi da uoče znake zlostavljanja, naglo popuštanje u učenju, pad koncetracije na času, povećana agresivnost, zatvaranje u sebe ili neke druge znake koji nisu posledica nekog razvojnog procesa deteta. Ovi znaci mogu biti povod da se obrati dodatna pažnja na dete i da se u skladu sa predviđenim procedurama reaguje. Zakonom je propisano da se postupanje u zaštiti dece ili učenika od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja definiše posebnim podzakonskim aktom. Na osnovu zakona, Opšteg i Posebnog protokola, donet je i pravilnik o protokolu postupanja u odgovoru na nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje. Pravilnik razrađuje odredbe Zakona a ujedno je i pomoć ustanovama u stvaranju sigurne i bezbedne sredine i razvijanja sopstvene strategije za prevenciju nasilja.U svakoj obrazovnoj i vaspitnoj ustanovi postoji Tim za zaštitu dece učenika od nasilja. Tim čine zaposleni u obrazaovno-vaspitnim ustanovama, učenici i roditlelji učenika. Uloga Tima je da prati i analizira situaciju u ustanovi a njima se deca i roditelji mogu obratiti za pomoć.
Obaveza obrazovno-vaspitnih ustanova je da izrade Program zaštite dece učenika od nasilja na osnovu svojih potreba. Šta to znači, da na osnovu lokacije gde se ustanova nalazi (gradska, prirgadska, seoska), broja dece, učenika, u blizini kojih nebezbednih objekata ili puteva se nalazi, da li imaju područna odeljenja, kakvo je dvorište u kojoj se nalazi ustanova na osnovu ovakve analize ustanova izgrađuje svoj program koji je lično njihov i sastavni je deo školskog programa.
Svake školske godine imaju obavezu da izrade i isplaniraju preventivne aktivnosti u okviru svojih akcionih planova. Aktivnosti se planiraju na osnovu analizu stanja koji se radi dva puta u toku školske godine. Na osnovu analize prate učestalost nasilja i biraju strategije za dalji period.
Školska uprava ima zadatak da
-pruža podršku ustanovama u primeni Posebnog protokola za zaštitu dece i učenika od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja u vaspitno-obrazovnim ustanovama, pravilnika o prokolu postupanja u ustanovi u odgovoru na nasilje, zlostvavljanje i zanemarivanje.
-vrši analizu i prati stanja u obrazovno-vaspitnim ustanovama u vezi kvaliteta preventivnih aktivnosti i reagovanja u slučajevima nasilnih incidenata (kod trećeg nivoa nasilja)
-vrši procenu bezbednosti učenika u školskom okruženju
-postupa po predstavkama vezano za situacije nasilja u obrazovno-vaspitnim ustanovama
-učestvuje u konsultativno-pedagoškom radu sa Timom za zaštitu dece učenika od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja
-pruža podrške Tinu pri izradi Individualnog plana zaštite za određenu decu učenike
-pruža pomoć stručnim organima i Timu radi unapređenja razvoja ustanove podizanjem kvaliteta u oblasti prevencije nasilja
-sarađuje sa prosvetnom inspekcijom i drugim sektorima i institucijama(policija, centri za socijalni rad, zdravstvene ustanove, ombudsman.)u rešavanju konkretnih problema i, ili osmišljavanje preventivnih aktivnosti na lokalnom nivou.
Ustanova je dužna da interveniše uvek kada postoji sumnja ili saznanje da dete i učenik trpi nasilja, zlostavljanje i zanemarivanje, bez obzira na to gde se ono dogodilo, gde se događa ili gde se priprema. Sve predškolske ustanove, osnovne i srednje škole imaju obaveze da razvrstavaju nasilje na nivoe. Razvrstavanje nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja na nivoe ima za cilj ujednačenog postupanja (intervenisanja) ustanova u situacijama nasilja i zlostavljanja kada su akteri deca, odnosno učenici (dete-dete, učenik-učenik, zaposleni-dete i učenik). Isti oblici nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja mogu da se pojave na više nivoa, ali se razlikuju u intenzitetu, stepenu rizika, učestalosti, posledicama i učesnicima.
Na prvom nivou, po pravilu aktivnosti predutima samostalano odeljenski starešina, nastavnik, odnosno vaspitač, u saradnji sa roditeljem, u smislu pojačanog vaspitnog rada sa vaspitnom grupom, odeljenskom zajednicom, grupom učenika i individualno. Izuzetno, ako se nasilno ponašanje ponavlja, ako vaspitni rad nije delotvoran, ako su posledice teže, ako je u pitnaju nasilje i zlostavljanje od strane grupe prema pojedincu ili ako isto dete i učenik trpi ponovljeno nasilje i zlostavljanje za situaciju prvog nivoa, ustanova interveniše aktivnostima predviđenim za drugi, odnosno treći nivo.
Na drugom nivou, po pravilu, aktivnosti preduzima odeljenski starešina, odnosno vaspitač u saradnji sa pedagogom, psihologom, timom za zaštitu i direktorom uz obavezno učešće roditelja, u smislu pojačanog vaspitnog rada. Ukoliko pojačani vaspitni rad nije delotvoran, direktor pokreće vaspitni postupak i izriče vaspitnu meru, u skladu sa Zakonom.
Na trećem nivou, aktivnosti preduzima direktor sa timom za zaštitu, uz obavezno angažovanje roditelja i nadležnih institucija(centar za socijalni rad, zdravstvena ustanova, policija i druge institucije). Ukoliko prisustvo roditelja nije u najboljem interesu učenika, tj.može da mu šteti, ugrozi njegovu bezbednost ili ometa postupak u ustanovi, direktor obaveštava centar za socijalni rad, odnosno policiju. Na ovom nivou obavezan je intenzivan vaspitni rad sa učenikom i pokretanje vaspitno – disciplinskog postupka i izricanje mere, u skladu sa zakonom. Ako je za rad sa učenikom angažovana i druga institucija, ustanova ostvaruje saradnju sa njom i međusobno usklađuju aktivnosti.
Kako će se pojedini oblici nasilja rešavati u konkretnim situacijama, tj. na nekom nivou, zavisi i od sledećih okolnosti : da li nasilje čine pojedinci ili grupa, vršnjak ili neko stariji, da li se nasilno ponašanje ponavlja, koje su moguće posledice, kakve su kompetencije nastavnika, odeljenskog starešine, vaspitača…Za treći nivo nasilja i zlostavljanja direktor ustanove podnosi prijavu nadležnim organima, organizacijama i službama i obaveštava Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, odnosn nadležnu školsku upravu, u roku od 24 sata.
U prethodnom periodu ŠU Kruševac je vršila savetodavni rad i pružala podršku članovima tima za zaštitu u izradi programa zaštite i akcionih planova preventivnih aktivnosti, izveštaja o ostvarenosti programa zaštite, vođenju evidencije i dokumentacije, postupanju u intervenciji, izradi planova zaštite i praćenju efekata preduzetih mera i aktivnosti, saradnji sa roditeljima i ustanovama iz spoljašnje zaštitne mreže. Izveštaji koje ŠU Kruševac dobija od obrazovno-vaspitnih ustanova pokazuju da je prisutno vršnjačko nasilje svih oblika, vrsta i nivoa. Izveštaji pokazuju da su zaposleni i učenici postali osetljiviji na prepoznavanje i uočavanje nasilja i da u većini slučajeva, preduzimaju adekvatne mere intervencije.
Comments are closed.