U raljama kockarskog života – Dok “kuća” dobija, Brus se gasi

Srbija se nalazi na drugom mestu evropskih zemalja po broju kladionica i kockarnica u odnosu na broj stanovnika. Ispred nje, na neslavnom prvom mestu je Bosna i Hercegovina. U odnosu na Italiju i Španiju trostruko i šestostruko veci broj uplatnih mesta, popularno nazvanih “igara na sreću“.

Ovaj trend prate svi gradovi u Srbiji, mali, veliki, razvijeni ili ne, a postoje i sela gde se društveni život odvija iza zatamnjenih prozora i blještavih reklama.

Brus u tom pogledu, naravno, da ne zaostaje. Naprotiv, prednjači u odnosu na republički prosek koji iznosi 2.300 stanovnika po uplatnom mestu. Naime, na  potezu od nekoliko stotina metara u samom centru grada, na najboljim lokacijama i najprostranijim lokalima nalazi se pet kladionica i kockarnica.

Surova statistika kaže da se  od popisa 2022. godine broj stanovnika, zbog negativnog prirodnog priraštaja, mortaliteta i migracije drastično smanjio i kreće se oko 12.700 do 13.000. Nije teško sračunati da je jednim uplatnim mestom pokriveno oko 2.100 Brusjana. Nekoliko više ili manje, nije  važno. Važno je da  se u nečemu prednjači. Kad već nisu turizam i privreda neka bude kocka. I to je nešto.

Vrtoglavi pad broja stanovnika i cvetanje kladionica  praćeno  je visokom stopom nezaposlenosti  koja  je daleko iznad republičkih 9 odsto  i iznosi više od 24 odsto,  dok je prosečna zarada u maju mesecu čak za 40.000 dinara kaskala za republičkom.

Stručnjaci kažu da u tom grmu i leži zec, jer  kockanje i kladjenje je svojstveno sredinama sa velikim stresom i egzistencijalnim problemima, pa nije ni čudo da su zemlje razvijenog sveta daleko iza nas kada je ova društvena pošast u pitanju.

Kladjenje i kockanje postaje jedan od najvećih, ali istovremeno i najtiših društvenih problema o kome se ne govori.

Porodice koje imaju problem, kriju i pokušavaju u tišini da stanu na put lošoj navici svojih clanova, oni koji tih problema nemaju misle da ih nikada nece ni biti, a nadležni koji bi trebalo da reaguju, imaju svoju racunicu.

Mediji svoj interes pronalaze u sponzorstvima i reklamama, država u bogatom budžetskom prilivu kroz takse, poreze i druge namete. Osiromašeni gradjani u tiketu vide slamku spasa, a mladi najdostupniji i najlakši nacin za brzo bogacenje ili dokazivanje poznavanja sportskih prilika na domacim i inostranim terenima.

Dok svako opravdanje i  interes, Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da u Srbiji ima oko 100.000 zavisnika od kocke i kladjenja, koji su u ovo zlo uvukli cele porodice.

Brus se, kao i druga mesta u Srbiji, suocava sa tihim i neumoljivim nestajanjem. Gašenje ustanova i institucija, zatvaranje banaka, prodavnica, seoskih ambulanti, dramatican pad broja stanovnika i nedostatak  lekara, gašenje sela i škola, autobuskih linija, prati  procvat kocke koja u ovakvim i slicnim situacijama pronalazi plodno tle.

Tamo gde se nekada kupovala bela tehnika i druga oprema za domacinstvo, kozmetika, sedelo sa prijateljima, kupovali hleb i mleko, danas se ulaže poslednji dinar  iz kuce i drhti ispred ekrana sa kvotama i rezultatima.

I to nije sve.

Ono što bi posebno trebalo sve  da zebrine, kako strucnjaci upozoravaju, je cinjenica da  pod plaštom decijih igraonica i aparata sa hvataljkama, zapravo, stasava nova generacija zavisnika, jer, kako kažu, to nisu bezazlene igracke.

I toga u Brusu ima. Gde, nego u centru grada. Sijaju,blješte, mame i dozivaju. To su mehanizmi koji funkcionišu po identicnom softverskom i psihološkom principu kao i slot-aparati u kockarnicama – principu promenljivog ishoda.

Invaziju ovih aparata na ulicama gde su dostupni non-stop, u strucnim krugovima  ne tumace  kao slucajnost vec kao ranu obuku i sistemsko navikavanje dece na zvuk, mehaniku i uzbudjenje kockanja. To svakako treba imati u vidu kada decu  nagradimo odlaskom u igraonicu ili  sa njima  pokušavamo hvataljkom da izvucemo omiljenu im plišanu igracku.

 – Posla imamo neprekidno. Maloletnicima je zabranjen ulazak, ali oni pronalaze nacin. Najviše je ljudi srednjih godina. Neki dodju ovde zimi da se ugreju, popiju kafu, pogledaju utakmice. Ima i onih koji mnogo troše. Tu nije rec o malim iznosima. Bilo je i velikih dobitaka. Dugo radim ovaj posao i svacega sam se nagledao. Ne želim da  se secam – kaže jedan od zaposlenih koji je zadovoljan svojim statusom.

Uredno je  prijavljen, na vreme placen,  na posao u kladionici gleda kao na svaki drugi pa cak je i bolji. Dodaje:

– Gde bi u Brusu mogao da nadjem bolji posao od ovog?

I tacno tako, posao kao posao nije problem, ne treba kritikovati ni one koji su upali u kandže ruleta, poker i slot aparata, kvota i rezultata, jer ko zna šta ih je tamo odvelo i zadržalo,ali upitajmo se kako su u gradu koji se prazni  kockarnice postale  delatnost koja cveta? Ko je i zbog cega, umesto male privrede, turizma, kulture, ostavio dovoljno prostora za ekspanziju slot aparata?

To nije slucajnost. Kocka  ne gradi fabrike, ne otvara nova radna mesta, ne gradi porodice, ne zadržava mlade u gradu vec je  samo je jedna od faza u procesu demografskog propadanja. Ona iz osiromašenih džepova izvlaci i poslednji dinar, pretvarajuci  bezazlenu deciju igru na  ulicnim aparatima u sutrašnje dužnicko ropstvo mladog coveka, gde “kuca” dobija, a celo društvo gubi.

Tekst i foto: N.M.M.